Monthly Archives: Veljača 2016

red and black or be ready

Yohji Yamamoto:

nedavno sam na pinterestu videla ovaj plakat. i baš bih volela da znam koliko je yohji yamamoto imao udela u njegovoj izradi. i uopšte, jako bih volela da ga upoznam. ne bih ga gnjavila pitanjima. ćutala bih tiho. samo bih ga pitala o kombinaciji crvene i crne. jer, ta kombinacija je osetljivo polje. mora biti dobro osmišljena, da ne sklizne  u previše. ili u ništa. a ako je dobra, prava, onda je snažna. kao revolucija. ona koja ne jede svoju decu… onda je toranj sa kojeg se podiže. visoko gore. gde je vazduh čist i pogled jasan.

mi ne letimo, samo se podižemo na one tornjeve koje možemo sami izgraditi. (osip mendeljštam, jutro akmeizma, 1919)

nick knight

photo: alexey blagutin

zamišljam yamamotovu haljinu inspirisanu tatljinovim spomenikom internacionali. crvenu i crnu. 

ako bi bilo pristojno, pitala bih ga šta misli o ruskoj avangardi iz prošlog veka. o dekonstrukciji kao neophodnosti za konstrukciju. volela bih da kaže reč-dve. a onda bih volela da mi dopusti da posmatram jedan njegov radni dan u ateljeu. a ja da dišem. easy… easy… i upijam. svaki detalj. dok on izvodi nokturno na flauti-oluku…

da l’ biste mogli?

izbacivši iz čaše boju,

namazah sliku radnog dana;

na pihtijnom pokazah loju

kose obraze okeana.

na limene ribe krljušti durnoj

pročitah novih usta poruku.

a vi,

da l’ biste mogli nokturno

izvesti

na flauti-oluku?

(vladimir majakovski)

vladimir tatlin, costume design for life for the tsar, 1913-1915

yohji yamamoto

pogledaj (i slušaj!) ovo:http://bit.ly/1Rgwde2

el lissitzky, study for a page of the story of two squares: a suprematist tale in six constructions, 1929: “they fly to earth from very far away.”

varvara stepanova, be ready! 1932. varvara je bila i modni kreator. rodčenkova ljubav…

Oglasi

Komentiraj

Filed under art, design, fashion

artist(s) at home

jedan jedini put sam bila u rusiji nepristojno davno. bila je zima. i bilo je prelepo ušuškati se pod šubarom kupljenom u tada polupraznom gum-u i zamišljati da sam ana karenjina lično. ili lili brik! rusija je tada bila matrjoška u drugoj, većoj matrjoški, u sovjetskom savezu. rafovi su bili pusti, stomaci kao i oči svega gladni, pa sam za iznošene italijanske farmerice dobila 100 nemačkih maraka… ali, jasno je bilo koliko su bogati. na sve one druge, važnije načine. pominjala sam taj svoj, do sada jedini, put u rusiju ovde i ranije. kada sklopim oči mogu da vidim sliku: uz ciku od sreće penjem se hitro ogrooomnim stepeništem ermitaža, pa pred mojim prvim modiljanijem u životu plačem, pa se opet smejem i ne znam kuda ću pre, na koju stranu. čak i da mi kao aleksandru sokurovu dozvole da na jedan dan zatvorim ermitaž samo za sebe, ne bih znala kuda bih pre pošla … a napolju je padao sneg.  i sve je bilo tako veliko. i nestvarno belo. i široko. i bulevari. i prazne radnje. i dvorane. i osmesi…

владимир маяковский и лиля брик

film “ruska arka” obavezno pogledati! sokurov ga je snimio u jednom kadru!

a ovo je priča o dvema ruskinjama iz moskve i njihovom modnom projektu “artist at home“(художник дома). kolekcija je 4. februara predstavljena u moskvi. o njoj je pisao i  ruski vogue.one se zovu liza smirnova i olga glagoljeva.  liza je slikarka, a olga se bavi modom i ima svoj brand “go“. sve je u ovoj kolekciji urađeno ručno. materijali su prirodni ili reciklirani, organski pamuk, kašmir i denim, starinski peškiri koji su korišćeni ručno su tkani. olga glagoljeva veoma drži do eko pristupa i voli da sarađuje sa umetnicima. apstraktni lizin vez imitira tragove boje koji ostaju po graderobi slikara. artist at home… kolekcija je priča o kreativnom procesu jednog umetnika ispričan jezikom veza i tekstila. još jedna priča o preplitanju umetnosti i mode iz rusije! (pisala sam o uldus bakhtioznoj, nataši judinoj…) i mislim da će nam iz rusije i bivših sovjetskih republika tek stizati dobre modne priče.

eto, to je olgin go!

 

“artist at home”

new collection from olya glagoleva’s eco-friendly brand GO in collaboration with lisa smirnova, a talented artist from moscow. 

the collection tells the story of a painter whose studio and her home is a single space, where both home and work clothing mix together. the story of the creative process will captivate you and transport you to the artist’s parallel realityevery garment is made only once, each decorated with hand embroidery in the unique style of lisa smirnova. the clothes themselves are pieces of art, lovingly created in a process that spans up to 100 hours each. 

 (sa sajta www.gowitholya.com)

lisa-smirnova-8

lisa-smirnova-11

lisa-smirnova-10

Lisa Smirnova

оля: мой стиль – моя философия. планета – наш дом, вне зависимости от того где мы находимся, так мы и должны к ней относиться. поэтому моя одежда выглядит как домашняя и расслабленная.

 

фотограф: ирина бордо
макияж: марина грин
модель: варвара шилова 

olga kreira sjajno, a liza pravi magiju pomoću igle i konca. pogledaj samo. inače, osim što je slikarka, ona je i dizajner, ilustrator knjiga… po obrazovanju je kostimograf:

я считаю, что талантливый человек на 80% состоит из отсутствия этого страха, он не боится заявить о себе и продолжить заниматься тем, чем хочет. ты можешь как угодно тонко чувствовать мир, обладать идеальным вкусом и академическим образованием, но если ты в себя не веришь, то это никому не надо.  (лиза смирнова)

lisa smirnova, лиза смирнова

go je mladi brand i predstavlljen je 2014. prvi put. olga glagoljeva ima zanimljiv site: www.gowitholya.com . rođena je u tadžikistanu, živi u moskvi gde je i studirala, posle studija provodi šest meseci u indoneziji gde uči tajne izrade materijala, a posle indonezije odlazi u london na čuveni central saint martins. provereni recept za kvalitet: talenat plus posvećenost, plus vrhunsko obrazovanjr i stalan rad na sebi.

olga glagoleva (ольга глаголева)

lisa smirnova (лиза смирнова)

sokurov’s “russian ark”

o, da, ovo je ceo film!

Komentiraj

Filed under art, design, fashion, movie

not building a wall but making a brick or mount mogan fashion week

obavezno neka (bilo koja) murakamijeva knjiga. i pitanje. da mi odgovori. onako uzgred. o čemu razmišlja dok trči po danu nalik ovom vetrovitom? i peljevin! kog vraga radi u budističkom manastiru dok pada kiša?da li bi došao kada bih ga pozvala na ovu nedelju mode?

//

necessarily a book (any) by murakami. and  a question. to be answered. casually, by the way. what is he thinking about while running on a windy day, like the one today? and pelevin! what the hell is he doing in a buddhist monastery while it’s raining? would he come had i invited him to the forthcoming fashion week?

i lao ce. preko planine mogan (200 km od šangaja) 4d mapiranje njegovih mudrosti. da se vide iz aviona. i odande. sa onog sveta.

glava mi je kao košnica ovih dana.  kakofonija. a lepo me brian eno upućuje: “ne zidanje zida, već izrada cigle“/ “zaobilazne strategije”. preko preče, naokolo bliže. zato zaobilazne strategije. da bi se stiglo.

zamišljam nedelju modu tamo daleko, u brdama i gorama, po vetru i kiši, daleko od instant-poznatih, bliceva, selfija, neophodnih, suvišnih… u miru. i skladu. da u prvom redu sede lame, čuvari kozjeg stada, proizvođači kašmira i berači čaja, posvećeni i zaljubljeni u lepo i dobro.  zephy lou & kian zhang iz old lyric / autumn sonata su glavni selektori te nedelje mode. jedini dozvoljeni video zapis bi smeo da radi abbas kiarostami. i barem dva dana morala bi (zbog scenografije i svežine posle) da pada kiša. tamo na dalekom istoku, na planini mogan… scenografiju bi radio shengxuan zhu.

kod njega bismo i odseli. i bili bismo pažljivi gosti… hodali bismo kao gejše, jedva čujno. i svi bismo se neusiljeno osmehivali.

//

and lao tze. 4d mapping of his wisdoms over the mogan mountain (200 km from shanghai). to be seen from the plane. and from over there. from the other world.

my had is like a bee hive these days. cacophony. and brian eno has been guiding me : ‘not building a wall, but making a brick’/the oblique strategies.

i’m imagining a fashion week far away, in the mountains and valleys, in the wind and rain, far away from instant – celebrities, camera flashes, selfies, the unnecessary, over the top… in peace. and harmony.  lamas, goat shepherds, tea pickers sitting in the first row, in love with beauty and goodness. zephy lou & kian zhang from old lyric/ autumn sonata are the main selectors of that fashion week.  the only videa allowed  would have to be made by abbas kiarostami. and there would have to rain for at least two days (for the scenery and the freshness in the aftermath). there, in the far east, on the mogan mountain… scenography would be made by shengxuan zhu.

we would have stayed in his place too. and we would have been careful guests… we would have been walking as geisha’s, soundlessly. and we would have smiled casually.

mogan mount, , zhejiang province, china

http://www.kreuzzz.com

reviju šešira i kapa ateljea kreuzzzz bismo videli na otvaranju. započela bi napolju, a onda bi, uz pomoć onih koji imaju moć, pljusnula kiša. i abbas kiarostami bi uradio sjajan posao… on zna:

in the total darkness, poetry is still there, and it is there for you…  abbas kiarostami
//

the opening runway show would have been that of hat atelier kreuzzz. it would have begun outside, and then, with the help of those who have the power, the rain would start pouring…. and abbas kiarostami would have done a great job…he knows: in the total darkness, poetry is still there, and it is there for you… abbas kiarostami

Abbas Kiarostami: ABBAS KIAROSTAMI RAIN (23) 2007

abbas kiarostami, rain, 2007

muzikу posle vetra i kiše dobijaju oni: david sylvian, brian enoryuichi sakamoto.

prostor i vreme između kreuzzz-a i kraja prepuštam, sa puno poverenja, zephy i kian, ali na kraju moraju biti junya watanabe, comme des garçons i yohji yamamoto. 

//

the music after the rain and wind i leave to them: david sylvian, brian eno and ryuchi sakamoto.

time and space between the kreuzzz and the end i leave, with much confidence to zephy and kian, but in the end there has to be junyaa watanabe, comme des garçons and yohji yamamoto.

Junya Watanabe, Comme des Garcons and Yohji Yamamoto

junya watanabe, comme des garçons & yohji yamamoto. 

 

dame i gospodo, drugovi i drugarice, koze, ovse, psi, berači čaji, viktore peljevinu and co. bio bi to mount mogan fashion week.

//

ladies and gentleman, comrades, goats, sheep, dogs, tea pickers, victor pelevin and co. it would have been mount mogan fashion week.

Komentiraj

Filed under art, china, design, east, fashion, movie, music, nature

makar jedan čas…

… k’o u filmu “ljubavnik” margarit diras… 

kaže vlatko stefanovski u pesmi leb i sol “femme fatale”.

“obećanje istoka”…

mislim da sam uvek žudela istok. i onda kada to nisam znala. kada sam imala 15 godina moj otac je kupio kuću koja je imala japanski krov. bila je jedna i jedina takva u tom gradu u kome više ne živim.  kuća drugačija od svih drugih… a nemam ni jednu fotografiju… ali, imam mnogo filmova u glavi o njoj. bila je stara, a ja sam bila suviše mlada da bi me pitali za mišljenje i totalno su joj promenili izgled. to se zove renoviranje… danas sam plakala za njom, tom kućom. kakva je prvobitno bila. prvi put u životu. kao margarit diras kada je, vraćajući se brodom sa porodicom u francusku, čula šopenov valcer br. 10 i tek tada, prvi put, zaplakala za njime. za svojim lepim, kosookim ljubavnikom. popodne sam ponovo gledala taj film. i ponovo me je i nahranio i opustošio. svako ko zna da razlikuje đubre od umetnosti i stalo mu je do potonje trebalo bi da pročita baš sve knjige margaret diras, pogleda njene filmove i filmove koje su drugi reditelji snimili po njenim knjigama. kako je ovo blog koji slavi vezu umetnosti i mode hoću da skrenem pažnju na to kako su film “ljubavnik” i istoimeni roman dotakli ovu temu.

već na samom početku knjige/filma petnaestogodišnja margarit diras stoji na palubi parobroda koji plovi rekom mekong (bože, kako lepa reč: mekong) i vodi je u sajgon, grad u tadašnjoj francuskoj indokini, u kome se školavala. na glavi ima muški šešir,  njena bela haljina je krpljena, cipele su iznošene, a pletenice kose vezane su crnim pertlama za cipele. da, sve na njoj je izbor njenog duha. i dok je žan-žak ano tako kamerom otkriva, tu već na samom početku filma, uz glas žane moro, koji veoma podseća na glas margarit diras, jasno je svakom ko je u stanju da prepozna lepotu – da je ta petnaestogodišnjakinja, a  buduća velika umetnica, posebna, lepa. da nije jednodimenzionalna, površna, kopija zadatih modela lepote ma ko da ih je zadao… yohji yamamoto je jednom rekao da mladi ljudi nemaju predstavu koliko su lepi sami po sebi, da bi trebalo da im je dovoljno biti čist, imati običnu belu majicu i farmerice… sećam se kada sam bila devojčica i kada bih imala praznu kuću samo za sebe, oblačila bih ponešto od mamine toalete sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, obično suknje, uske, ženstvene, do sredine kolena, a gore iznošenu, a još uvek jednako belu i barem broj veću, majicu, bez rukava, od nekog tada još uvek dobrog pamuka u širokoj proizvodnji socijalističke federativne republike jugoslavije, zemlje u kojoj sam rođena, mamine crne kožne sandale, sa tankom, tankom štiklom ne preko 5 cm… tatin filcani sivi šešir sa širokom crnom trakom je zaokruživao sliku. bilo je to lepo i sporo vreme bez mobilnih telefona i selfija. sve fotografije pravila sam direktno u svojoj glavi i tamo ih čuvam dok me ne sustigne običan zaborav ili neka bolest koja jede pamćenje. sve te stvari ostale su u mojoj roditeljskoj kući, u koju od kako je on, moj otac,  umro više nisam ušla. i skoro ništa, osim par sitnica, nisam ponela. jer bi me materijalizovano sećanje još jače zabolelo…

jane march

da se vratim na pesmu sa početka, femme fatale… za to je potrebno ono što je imala petnaestogodišnja margaret diras: da nije jednodimenzionalna, površna, kopija zadatih modela lepote… i nije femme fatale s predumišljajem, skupom garderobom, stilistom, večitom mladošću uz pomoć skalpela i ko-zna-čega-sve-ne…  ona ima ono što jednu kap izdvaja iz okeana. i ceo život radi na sebi, obuzeta je stvaranjem kao zaigrano dete u pesku… jedna druga, takođe sasvim posebna žena, rei kawakubo rekla je da stvara odeću za ženu koja je nezavisna i nije pod uticajem onoga što njen suprug misli…

jane march and tony leung

“imam na sebi haljinu od prirodne svile, istrošena je, gotovo prozirna. bila je nekada majčina, jednog je dana nije više obukla jer joj se učinila presvetlom, pa mi ju je dala. to je haljina bez rukava, vrlo izrezana. žućkasta je, kakva postaje svila nakon dugog nošenja. te se haljine sećam. mislim da mi lepo stoji. stavila sam kožni kaiš oko struka, možda kaiš moje braće. (…) tog dana sam, verovatno, imala onaj par cipela od zlatnog lamea sa štiklom. idem u gimnaziju u večernjim cipelama sa sitnim ukrasom od šljokica. tako mi je volja. (…) nisu te cipele koje čine neobičnim, nečuvenim, izgled male toga dana. čudno je da je tog dana mala imala na glavi muški šešir ravnog oboda, meki filcani šešir boje ružinog drveta sa širokom crnom vrpcom. presudna dvosmislenost slike je u tom šeširu. nijedna žena, nijedna devojka u koloniji nije u to vreme nosila muški šešir. a ni domorodka. ” (ljubavnik, marguerite duras)

mlada  marguerite duras

i starija, u parizu… fotografisao 1955. čuveni robert doisneau

Alana-zimmer8

photo by txema yeste, marie claire, italia, august 2010

“ja sam već upućena. nešto znam. znam da nije odeća ta koja ženu čini manje ili više lepom, ni nega, ni cena parfema, ni nakit… znam da je suština drugde. ne znam gde. samo znam da nije tamo gde žene misle da jeste. (…) ta izdaja žena prema sebi samima, od njih samih, uvek mi se činila greškom.” (ljubavnik. m. diras)

ostarela dirasova

“jednog dana, bila sam već u godinama, u predvorju neke dvorane prišao mi je nepoznati čovek. predstavio se i rekao: – poznajem vas oduvek. svi kažu da ste u mladosti bili lepi. došao sam da vam kažem da ste za mene sada lepši nego kada ste bili mladi, manje mi se sviđalo vaše lice mlade žene od ovog sadašnjeg, opustošenog.” (m. duras: prvi redovi romana “ljubavnik”)

Komentiraj

Filed under art, east, fashion, hats, movie, music