makar jedan čas…

… k’o u filmu “ljubavnik” margarit diras… 

kaže vlatko stefanovski u pesmi leb i sol “femme fatale”.

“obećanje istoka”…

mislim da sam uvek žudela istok. i onda kada to nisam znala. kada sam imala 15 godina moj otac je kupio kuću koja je imala japanski krov. bila je jedna i jedina takva u tom gradu u kome više ne živim.  kuća drugačija od svih drugih… a nemam ni jednu fotografiju… ali, imam mnogo filmova u glavi o njoj. bila je stara, a ja sam bila suviše mlada da bi me pitali za mišljenje i totalno su joj promenili izgled. to se zove renoviranje… danas sam plakala za njom, tom kućom. kakva je prvobitno bila. prvi put u životu. kao margarit diras kada je, vraćajući se brodom sa porodicom u francusku, čula šopenov valcer br. 10 i tek tada, prvi put, zaplakala za njime. za svojim lepim, kosookim ljubavnikom. popodne sam ponovo gledala taj film. i ponovo me je i nahranio i opustošio. svako ko zna da razlikuje đubre od umetnosti i stalo mu je do potonje trebalo bi da pročita baš sve knjige margaret diras, pogleda njene filmove i filmove koje su drugi reditelji snimili po njenim knjigama. kako je ovo blog koji slavi vezu umetnosti i mode hoću da skrenem pažnju na to kako su film “ljubavnik” i istoimeni roman dotakli ovu temu.

već na samom početku knjige/filma petnaestogodišnja margarit diras stoji na palubi parobroda koji plovi rekom mekong (bože, kako lepa reč: mekong) i vodi je u sajgon, grad u tadašnjoj francuskoj indokini, u kome se školavala. na glavi ima muški šešir,  njena bela haljina je krpljena, cipele su iznošene, a pletenice kose vezane su crnim pertlama za cipele. da, sve na njoj je izbor njenog duha. i dok je žan-žak ano tako kamerom otkriva, tu već na samom početku filma, uz glas žane moro, koji veoma podseća na glas margarit diras, jasno je svakom ko je u stanju da prepozna lepotu – da je ta petnaestogodišnjakinja, a  buduća velika umetnica, posebna, lepa. da nije jednodimenzionalna, površna, kopija zadatih modela lepote ma ko da ih je zadao… yohji yamamoto je jednom rekao da mladi ljudi nemaju predstavu koliko su lepi sami po sebi, da bi trebalo da im je dovoljno biti čist, imati običnu belu majicu i farmerice… sećam se kada sam bila devojčica i kada bih imala praznu kuću samo za sebe, oblačila bih ponešto od mamine toalete sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, obično suknje, uske, ženstvene, do sredine kolena, a gore iznošenu, a još uvek jednako belu i barem broj veću, majicu, bez rukava, od nekog tada još uvek dobrog pamuka u širokoj proizvodnji socijalističke federativne republike jugoslavije, zemlje u kojoj sam rođena, mamine crne kožne sandale, sa tankom, tankom štiklom ne preko 5 cm… tatin filcani sivi šešir sa širokom crnom trakom je zaokruživao sliku. bilo je to lepo i sporo vreme bez mobilnih telefona i selfija. sve fotografije pravila sam direktno u svojoj glavi i tamo ih čuvam dok me ne sustigne običan zaborav ili neka bolest koja jede pamćenje. sve te stvari ostale su u mojoj roditeljskoj kući, u koju od kako je on, moj otac,  umro više nisam ušla. i skoro ništa, osim par sitnica, nisam ponela. jer bi me materijalizovano sećanje još jače zabolelo…

jane march

da se vratim na pesmu sa početka, femme fatale… za to je potrebno ono što je imala petnaestogodišnja margaret diras: da nije jednodimenzionalna, površna, kopija zadatih modela lepote… i nije femme fatale s predumišljajem, skupom garderobom, stilistom, večitom mladošću uz pomoć skalpela i ko-zna-čega-sve-ne…  ona ima ono što jednu kap izdvaja iz okeana. i ceo život radi na sebi, obuzeta je stvaranjem kao zaigrano dete u pesku… jedna druga, takođe sasvim posebna žena, rei kawakubo rekla je da stvara odeću za ženu koja je nezavisna i nije pod uticajem onoga što njen suprug misli…

jane march and tony leung

“imam na sebi haljinu od prirodne svile, istrošena je, gotovo prozirna. bila je nekada majčina, jednog je dana nije više obukla jer joj se učinila presvetlom, pa mi ju je dala. to je haljina bez rukava, vrlo izrezana. žućkasta je, kakva postaje svila nakon dugog nošenja. te se haljine sećam. mislim da mi lepo stoji. stavila sam kožni kaiš oko struka, možda kaiš moje braće. (…) tog dana sam, verovatno, imala onaj par cipela od zlatnog lamea sa štiklom. idem u gimnaziju u večernjim cipelama sa sitnim ukrasom od šljokica. tako mi je volja. (…) nisu te cipele koje čine neobičnim, nečuvenim, izgled male toga dana. čudno je da je tog dana mala imala na glavi muški šešir ravnog oboda, meki filcani šešir boje ružinog drveta sa širokom crnom vrpcom. presudna dvosmislenost slike je u tom šeširu. nijedna žena, nijedna devojka u koloniji nije u to vreme nosila muški šešir. a ni domorodka. ” (ljubavnik, marguerite duras)

mlada  marguerite duras

i starija, u parizu… fotografisao 1955. čuveni robert doisneau

Alana-zimmer8

photo by txema yeste, marie claire, italia, august 2010

“ja sam već upućena. nešto znam. znam da nije odeća ta koja ženu čini manje ili više lepom, ni nega, ni cena parfema, ni nakit… znam da je suština drugde. ne znam gde. samo znam da nije tamo gde žene misle da jeste. (…) ta izdaja žena prema sebi samima, od njih samih, uvek mi se činila greškom.” (ljubavnik. m. diras)

ostarela dirasova

“jednog dana, bila sam već u godinama, u predvorju neke dvorane prišao mi je nepoznati čovek. predstavio se i rekao: – poznajem vas oduvek. svi kažu da ste u mladosti bili lepi. došao sam da vam kažem da ste za mene sada lepši nego kada ste bili mladi, manje mi se sviđalo vaše lice mlade žene od ovog sadašnjeg, opustošenog.” (m. duras: prvi redovi romana “ljubavnik”)

Oglasi

Komentiraj

Filed under art, east, fashion, hats, movie, music

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s