o onome što ne znam

postoje stvari koje znam, a bolje bi bilo da ih ne znam. kao što postoje stvari koje ne znam, a bilo bi dobro da ih znam. ili bih barem ja želela da ih znam, bez da znam da li je dobro što ih ne znam. o onome što ne bi trebalo da zna pisao je i rastko petrović. a  ja volim rastka petrovića. pisao je ovako:  ja znam, ja znam, ja znam. da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam, ja znam. 

pesma se zove “nešto što ne bi trebalo da znam“.

i nije sve što ne bi trebalo da znam od esencijalnog značaja. neke stvari su sasvim banalne. kao i one koje bi trebalo da znam, a ne znam.

ovo će biti sasvim kratak post. o jednoj fotografiji. za koju znam kada i gde je nastala, ali ne i ko je kreirao model koji je na fotografiji. mislim na model – model, odeću. ne na devojku koja je model koji nosi tu odeću.

elem, taj model je kao štit. onaj viteški. meki oklop da čuva žensko telo. da ga zaštiti od sveta. od svega. štit o kome govori i yohji yamamoto:

“my role in all of this is very simple. i make clothing like armor. my clothing protects you from unwelcome eyes.”

volela bih da znam i šta piše na toj dugoj traci…

Резултат слика за yang fashion designer from shanghai

25. marta 2015. u beijingu, na 23. međunarodnom festivalu mladih modnih dizajnera koji su se takmičili za hempel award. 

 

tao te ching

chapter one

tao (the way) that can be spoken of is not the constant tao’

the name that can be named is not a constant name.

nameless, is the origin of heaven and earth;

the named is the mother of all things.

thus, the constant void enables one to observe the true essence.

the constant being enables one to see the outward manifestations.

these two come paired from the same origin.

but when the essence is manifested,

it has a different name.

this same origin is called “the profound mystery.”

as profound the mystery as it can be,

it is the gate to the essence of all life.

lao tzu

Oglasi

sun jun

u priči “sovina kućica” japanski pisac toshiyuki horie piše o mladom bibliofilu iz tokija koji će francuskinji koju je sasvim slučajno sreo, a koja je došla na neko vreme u tokio, pozajmiti knjigu koju je napisao roland barthes. u knjizi su i barthesove fotografije nastale prilikom njegove posete japanu. devojci je pažnju privukao portret jednog istočnjaka. ona koja je tada prvi put u rukama držala neku knjigu ovog svog sunarodnika. smatrala je da je na fotografiji kinez, a ne japanac i da postoji nešto veoma erotično u tom portretu. mladi japanac je pak u tom portretu video jedan od znakova koje je barthes video u japanu. btw, barthes je bio i u kini. u japanu prvi put 1966,  godine kada sam ja rođena. po kinezima: u godini vatrenog konja. iako sam prilično nezainteresovana za bilo kakve horoskope ostadoh bez teksta kada sam pročitala portret žene vatrenog konja. to je moj hiperrealistički portret. kakogod,  evo nas u godini vatrenog petla. daleki istok me privlači nekom meni  (još) neobjašnjivom snagom. mogla bih lako da uronim u njihovu spoznaju mira i doživljaju tišine. u marakamijevom delu “o čemu govorim kada govorim o trčanju” postoji deo koji u kojem kaže:

možda je malo glupavo što ja, koji imam onoliko godina koliko ih već imam, uopšte
govorim o tome, ali želim da budem siguran i razjasnim činjenice: ja sam osoba koja voli da samuje.
da to još jednom pojasnim, ali na suptilniji način: ja sam osoba kojoj ne pada teško da bude sam.
meni to što svakog dana sat ili dva trčim osamljen i ne razgovaram ni sa kim, baš kao što
osamljen sedim pet ili šest sati za pisaćim stolom, ne pada teško, a nije mi ni dosadno. sklon
sam tome još od mladih dana kada sam, ako sam već mogao birati, radije čitao knjige ili sa
zanimanjem slušao muziku, nego  provodio vreme s nekom drugom osobom. uvek sam
mogao da smislim stvari koje sam mogao izvesti sam. (haruki murakami)

prijateljica mi je skrenula pažnju na susan cain i njenu knjigu tihi ljudi. susan je 2012. na ted konferenciji održala govor “moć introvertnih ljudi”. susan u tom govoru kaže i:

u ovom momentu se susrećemo sa predrasudama. najvažnije institucije našeg društva, škole i radna mesta, su dizajnirane za ekstrovertne osobe, i prema njihovim potrebama. takođe, trenutno slavimo i sistem verovanja koji ja nazivam novo kolektivno razmišljanje, koji podrazumeva da sva kreativnost i stvaranje dolazi sa nekog čudno društvenog mesta. (…) grupe tradicionalno slede mišljenja najdominantnije i najharizmatičnije osobe, iako ne postoji veza između dobrog govorništva i dobrih ideja, zaista je nema. tako da možda sledite osobu koja ima najbolje ideje, ali možda i ne. da li zaista želite da prepustite to slučaju? bilo bi mnogo bolje za sve da se osame, dođu do svojih ideja kada su oslobođeni pritiska grupe, a onda da se okupe i porazgovaraju o idejama u dobro regulisanoj sredini i nastave od te tačke.

 

i murakami i susan dodaju da nikako ne treba shvatiti da introvertni ljudi nemaju ljubavi za ekstrovertne ljude i potrebu za društvom drugih ljudi i za razmenom mišljenja sa njima.  susan to ovako objašnjava:

smatram da je važno da u ovom trenutku istaknem da ja volim ekstrovertne osobe. uvek naglašavam da su neki od mojih najboljih prijatelja ekstrovertni, uključujući i mog voljenog muža. naravno, svi se mi nalazimo negde na skali između ekstrema introvertno-ekstrovertno. čak je i karl jung, psiholog koji je popularizovao ove pojmove, rekao da ne postoji isključivo introvertna ili isključivo ekstrovertna osoba. rekao je da bi takav čovek trebalo da bude u ludnici, ukoliko bi uopšte postojao. neki ljudi se nalaze tačno na sredini ovog spektra, to su ambivertne osobe. često pomislim kako su dobili najbolje iz oba sveta. mnogi smatraju sebe ili jednim ili drugim tipom. ja želim da poručim da nam je, kulturološki, potrebna bolja ravnoteža. treba nam više jin i jang odnosa između ova dva tipa. ovo je naročito važno u domenu kreativnosti i stvaralaštva, jer kad psiholozi pogledaju živote najkreativnijih ljudi, nalaze ljude koji uspešno razmenjuju i razvijaju svoje ideje, ali imaju izraženu introvertnu crtu u sebi. (susan cain)

možda ćeš se zapitati zašto ovo pišem na ovom blogu, kakve veze oba priča ima sa blogom o modi. ja sam vatreni konj iz kineskog horoskopa koji jaše sam. način na koji pišem interesuje samo manjinu. mene nikada neće pratiti horde ljudi. svako ko se bavi savetovanjem blogera rekao bi mi da sve radim pogrešno. i ja bih to shvatila, ali bih i dalje radila po svom. na početnoj stranici mog bloga, u onom delu “about me” stoji: “for fashion & art lovers, not for followers…”

Фотографија корисника Mile Magazine

možda ti je sad jasnije zašto ću danas pažnju da poklonim kineskom fotografu koji se zove sun jun (孙郡) i pravi fotografije koje su više od fotografije, one su dah i duh istoka, veza između fotografskih zapisa istočnjačkog načina života i istočnjačkog slikarstva, onog koji je oduševljavao i van gogha. i tolike druge.

sun jun je rođen 1978, živi u šangaju. diplomirao je na akademiji lepih umetnosti, a od sedme godine je učio tradicionalno kinesko slikanje. i tako je razvio svoj sopstveni pristup fotografiji. sun jun je svoj.

i da, ovo je priča (i) o melanholiji.

http://www.sunjunphoto.com

Du Juan by Sun Jun (8):

8

Фотографија корисника Mile Magazine

LiuWen

harper’s bazaar china, december 2015

Sun Jun's Traditional-ish Chinese Painted Photos | CreativeHunt:

Резултат слика за sun jun fashion photographer

Фотографија корисника Mile Magazine

Фотографија корисника Mile Magazine

fashionphotograph By Sun Jun: