dream. dreamers

Резултат слика за tishk barzanji

na ovom blogu baš nisam dugo pisala. on je kao (kakao) orijentisan ka modi. ka modi u smislu odeće, pa bila ona fashion ili (čak pre) anti-fashion.

osim u kompjuteru, ja živim i u srbiji. završila sam pre oho-ho neki fakultet ne razmišljajući tih bezbrižnih kasnih osamdesetih da će doći fucking devedesete i ovo sve posle njih. radim u kulturi i imam platu sa kojom, kao i svi drugi prezreni na svetu, mogu da se slikam. tako da i o modi i anti-modi, iz svog ugla  predstavnika bivše srednje klase mogu da govorim samo iz pozicije deteta koje balavi pred izlogom neke krasne radnje sa slatkišima. frustrirana  ne zbog izloga, jer više nisam dete, nego zbog toga što se čovek u ovim godinama oseća poniženim kada treba da npr. uzme kredit da kupi kaput. ok, nije sve u kaputu. neki ljudi uzimaju kredit za mnogo ozbiljnije i tužnije stvari, ako su bolesni, npr. da, neki ljudi su napravili preokret u svojim životima i uzeli kormilo u svoje ruke i u poznijim godinama od mojih sadašnjih, ali… snovi i nada ti polako postaju dalji… i plašiš se da i njih gubiš.

kada je lepo vreme idem na posao biciklom. danima (mesecima) lovim sebe u negativnim mislima dok jezdim biciklističkom stazom. ono što vidim daleko je miljama od svake lepote. a lepota je u oku posmatrača? čitam skočine tekstove na fb, koji od kako je u ostinu, teksas, svaki dan sreće ili lepe žene, ili lepe oldtajmere, ili neke baš baš zanimljive ljude… ja ništa od toga. ljudi su namrgođeni, bez stila i pardona, ne znaju da se ponašaju u saobraćaju, pa zamišljam kako li se tek ponašaju u drugim relacijama. svako radi ono što mu se ćefne. npr. biciklističkom stazom šetaju se i pešaci, ako im zazvoniš da se sklone ili će te mrko pogledati ili opsovati, vozači automobila barem sa dva točka parkiraju po toj istoj stazi, biciklista koji ti ide u susret vozi kao sumanut bez ikakve namere da se pomeri malo u stranu… uglavnom, ta vožnja ima samo svoj ekonomski i rekreativni smisao, na svim drugim planovima je čista budalaština. zadnjih dana pokušavam da posmatram lica ljudi koje usput srećem. da li se neko osmehuje, smeje… niko. osim par luzera koje u osam ujutro po okolnim baštama kafića piju pivo, pa su veseli po “dužnosti”.

odradim poslovne obaveze, vratim se kući tom istom stazom kada je stanje sa ljudima još katastrofalnije (leto je u eri klimatskih promena, plus sto stepeni…), pa se ponašaju kao opijene guske. pravo čudo da u jednom komadu stignem kući (sećam se kaira i saobraćaja po tom gradu…). onda opet emigriram iz srbije i živim u svojoj glavi i pustim snovima. čitam knjige, gledam filmove. čujem glas: it’s ok, it’s ok…

dakle: moda, radost i lepota.

ovde sad ide rediteljski rez. u međuvremenu sam izgubila volju da nastavim ovu tugovanku. besmislena je. u međuvremenu su mi i ukrali moj mali bicikl i shvatila sam koliko ga volim bez obzira što je stvaran svet oko mene takav kakav je. sad sam pešak. danas su mi baš otekle noge… hoću moj poni bicikl natrag !!!

kakogod, nemam više bicikl, davno davno, u junu sam išla na letovanje (na predivno, radosno jezero garda i na francusku azurnu obalu, ali o tome neki drugi put, na onom drugom mom blogu), ali leto je još uvek tu. obično upadnem u sopstvenu glupu zamku da ga provedem u kuknjavi zbog toplote, a onda kada nastupe jesenje kiše slinim za njime. sada neću! bez obzira što more ove godine, verovatno (nikad se ne zna!:-)) neću više videti, ali leto nije samo more. leto je npr. i muzika. sedela sam danas na pauzi u “mom” kafiću i multitasking tumarala po instagramu, čituckala knjigu “ja, i tako dalje” susan sontag i usput bacala pogled po “danasu”. u onoj rubrici u kojoj razni ljudi pričaju šta čitaju, slušaju i gledaju danas je jedna mlada dramska umetnica rekla da sluša japanske ambijentaliste. niko sa spiska mi nije bio poznat i kada sam se vratila u kancelariju prvo sam u pretraživač ukucala ime susumu yokota. album koji mi je prvi youtube odabrao bio je “sound of sky” i to je to! taj album je leto!

kompozitora yokota više nema, ali je toliko toga snimio da ću ga istraživati još dugo. a foto sa početka posta? vizuelni umetnik je iz kurdistana sa londonskom adresom. edward hopper naših dana. studirao je lepe umetnosti i fiziku. (volim te neočekivane spojeve.) slika crne ili crvene siluete mušakaraca i žena u zoru i u sumrak, u nekim luksuznim, modernim zgradama sa visokim zidovima… tishk barzanji je ime umetnika. mogla bih da ostatak leta provedem na stajanju/sedenju/ležanju unutar njegovih slika. (da li bih i ja tada bila slika?) slušala bih japansku ambijentalnu muziku. ne znam šta bih radila između svitanja i sumraka, možda bih samo postojala…

I feel that during sunset there is a unique chemistry in the air; it’s a signal that the day is ending. In these pieces, i need some sort of closure. (tishk barzanji)

 

kako lepo (i usamljeno i nostalgično) na engleskom zvuči opis onoga što je na njegovim slikama: “surreal, dreamy landscapes…”

Резултат слика за tishk barzanji

moram da napustim taj njegov urbani pejzaž i odem u argentinu. u nešto, na prvi pogled, sasvim drugačije.

nekako ne bih volela da umrem, a da ne vidim argentinu, pampe, la boku u buenos airesu i ceo taj grad, tangerose… neki moji preci su početkom prošlog veka stigli donde, kakav bi blam bio da ja u 21. supersoničnom ne stignem…

preporučujem ovaj film, iako se u njemu više vide dva stana nego buenos aires:

ali, sad idem u deo  buenos airesa (barrio kako bi rekli argentinci, znate tu reč  iz santanine stvari “smooth”: out from the barrio you hear my rhythm from your radio…) koji se zove palermo. tamo stvara jedna čudesna žena alejandra mono giraud, dizajnerka odeće i enterijera. njena radnja se zove costado, a brandmonogiraud. sve je organic, od boja do materijala. sve što njen duh osmisli, a ruke stvore u čast je prirode. otkrila sam je na instagramu i ne mogu da prestanem da istražujem njen svet. za razliku od većine onoga na instagramu ubeđena sam da je to što ona fotografiše i kači u stvarnosti još lepše. a atmosfera? kao i kod barzanjia, prepuna lepe melanholije. samo na drugačiji način… jer, načina je mnogih.

Фотографија корисника MONOGIRAUD

Сродна слика

• c l a s i c o s m o n o g i r a u d r e s p i r a

spremni za dalje putovanje? koreja! (ne ona koreja.) idemo u potragu za sličnom vrstom estetike. malo urbanijom od argentinske. a manje urbanom od one kod tishka barzanjia. metal magazin je to što stvara eunhye shin, mlada dizajnerka iz seula koja stoji iza brenda le 17 septembre , nazvao “moć jednostavnosti“. volim takvu vrstu moći. sofisticiranu, neprepredenu. nežnu. eunhye je školovana muzičarka (violinistkinja), a samouka dizajnerka. svojoj robnoj marci dala je naziv po datumu svog rođenja. ne zato što je egocentrična, nego je  zato što je želela da se žene osećaju kao da im je rođendan kada se odluče za neki od njenih timeless minimalističkih, ženstvenih komada. rafinirana jednostavnost do koje je uspela da dođe je najvažnije postignuće njenog stvaranja. lepoj melanholiji i ovo je dom.

http://www.le17septembre.co.kr

kao što znate i kao što je neko pametno rekao: jednostavne stvari nisu uvek i lepe, ali su lepe stvari uvek jednostavne.

za kraj, idemo u albaniju. pratim već neko vreme instagram profil ove devojke. naravno da je bacila u vodu sve moje i nehotične predrasude. njene objave nisu slučajne, ponekad mi deluje kao da ih je snimio neko od mojih voljenih la nouvelle vague francuza… zove se flicka elisa. (na instagramu: @flicka_elisa). stilista, fotograf i vlasnica brenda unflicka (majice sa ironičnim i feminističkim natpisima). na njenim fotografijama i video snimcima nema sunca, dan je sanjiv, oblačan i maglovit. a vide se sve bitno – misli, snovi. a kako kombinuje tekst i fotografiju! i ona je iz reda odabranih – srećnih melanholika.

Сродна слика

Сродна слика

a šta vi sanjate?

volite li melanholiju?

i šta je bilo posle?