silencio, por favor: paul harnden – shoeMaker(s)

paul harnden

#thepoetryofmaterialthings #handmade

https://vimeo.com/95197238

(pogledaj obavezno ovaj video!)

može li odeća da nosi tišinu? (i obuća, of course. za nečujne korake…) odeneš se, obuješ i – tišina! u tebi. oko tebe. dobro ti je…

pretpostavljam, jedan od preduslova je da je (i)  onaj ko je stvara predan tišini.

paul harnden zasigurno jeste.

i moju reč intropia prišivam mu.

i posvećenost.  zanatstvu. on je taj – maker.

nezainteresovan za svakodnevna, svakovekovna dešavanja. za njega kao da se industrijska revolucija nije ni desila. u principu mnogo držim do duha vremena, ali je jasno zašto me ovakvi posvećeni osobenjaci fasciniraju. navući na noge cipele koje je stvorio paul harnden i obući njegovu odeću na sebe i zakoračiti u “godinu potopa” margaret atwood… u pravu rEvoluciju. ili u polje. a onda navući njegove floralne komade za proslavu. kadgod. svi su oni pravljeni da traju. ne jednu, pola sezone, dok je u trendu, dok je u modi, dok je in, dok se lajkuje i šeruje, nego za godine i decenije. i duže, sa puno pažnje, ručno stvarano… i za amiše i za urbane duše. za radnike i za umetnike. (ok, za one sa lovom, ali tako je to…)

iako mu to, sigurna sam, nije namera, p a u l   h a r n d e n je jedan od onih koji podstiču. edukuju, menjaju… jedan od onih koji nam baš trebaju.

galliano voli da nosi ono što paul stvara. meni se svidelo to što je rekao za njega da je “v e r y   g r e t a   g a r b o“…

o ovom povučenom od javnosti stvaraocu iz brajtonu (rođenom u kanadi) zna se koliko on dopušta da se zna. postoji tek jedan intervju i to samo u papirnom izdanju some/things magazina,,,( broj iz septembra 2011, razgovor vodio derek thomson). i odlomci tog razgovora po internetu.  nešto video zapisa njegovih i o njemu. i fotografije njegovih kreacija, od cipela do šešira. (toliko od toga bih volela da nosim. jer, znaš, ponekad i materijalne stvari prave poeziju... ali, ne nosim ih. jer život u nekim zemljama, poput ove moje, tek je kod prozaičnosti stao…)

neko je primetio da postoji sličnost između josepha beuysa i njega. složila bih se i tu. i baš mi se sviđa što ne posećuje partije i sva ta kao obavezna, oficijalna smaranja. prodaje po probranim mestima (dover street market u londonu, autumn sonata, shanghai… ). cenim da bi se njegovi šeširi svideli i mačku dr seussa. i neobičnom (sjajnom!) kineskom umetniku sa imenom luo xu (o kome se spremam da pišem)…

pravi i muziku i kratke filmove…. i nameštaj. i fotografiše. a nosi ga na pr. i richard serra.

i diane keaton, kojoj je jedan od omiljenih kreatora.

diane keaton, vanity fair cover photographed by annie leibovitz, steal her style vickiarcher

diane keaton za vanity fear, annie leibovitz

Paul Harnden at work

paul  harnden stvara

Paul Harnden Shoemakers - Google 検索

sve te cipele… 

Paul Harnden Red Shoe. My life would be complete if only I owned a pair of these!!!!

paul harnden

paul harnden

Paul-Harnden-womens-jacket.

Paul Harnden:Paul Harnden (ポールハーンデン) コート/買取実績/ナチュラル系ブランド宅配買取専門店ドロップ[drop]

Paul Harnden - Wool Twill 4 Button Blazer Jacket by Evergreen Consignment

Paul Harnden Shoemakers Women's Black Jacket 50% Wool 50% Linen

This is Paul Harnden's view of the world.

http://www.paulharndenshoemakers.com

https://vimeo.com/82275312

Paul Harnden Shoemakers www.autumn-sonata.com

autumn sonata, shanghai

http://www.song.at/songsong/paul-harnden/

screening: let them believe (2014), paul harnden and stuart pitkin, 3rd october, 19:30, 20:30.

let everything that’s been planned come true
let them believe
and let them have a laugh at their passions
because what they call passion actually is not some emotional energy
but just a friction between their souls and the outside world
and most important let them believe in themselves
let them be helpless like children
because weakness is a great thing and strength is nothing
when a man is just born he is weak and flexible
when he dies he is hard and insensitive
when a tree is growing it is tender and pliant
but when it is dry and hard it dies
hardness and strength are death’s companions
pliancy and weakness are expressions of the freshness of being
because what has hardened will never win.

 

 

Oglasi

about soul

http://www.phaedostudios.com/

unFlop

unflop.it

“i  want to convey to people the idea of something pure, a different point of view on what china has to offer.” (zhu zhu)

ovogodišnju “slobodnu zonu” sinoć  je otvorio film “liberation day” (o-d-l-i-č-a-n) mortena traavika. na jednom mestu ivan jani novak govori o tome kako govore ljudi u severnoj koreji, a  kako govorimo mi, ostali. njihov govor je čist, čak naivan, slobodan od našeg cinizma i ironije… “i  want to convey to people the idea of something pure..”

zhuZhu (38) je avangardni dizajner koji dolazi iz kine. studirao na institutu lepih umetnosti u sečuanu, potom  na čuvenom londonskom central saint martinsu, a prvi je dizajner iz kine koji je pohađao kraljevsku akademiju lepih umetnosti u antverpenu. onda se vratio u svoju kinu…

phaédo je osnovao 2014. u gradu hangdžou, na istoku kine.koncipirao ga je kao svoje jedinstvo istoka i zapada. starog i novog. radi samo sa prirodnim materijalima. i ručno ih boji. na tradicionalan način… organic.

zhuzhu

zhuzhu, photo by attila

meni je prelepo to što se jedan modni brand zove po platonovom delu. to mi je tako obećavajuće. kada sam danas na instagramu kineskog butika sa najlepšim imenom na svetu – “autumn sonata”, otkrila ovaj brand srce mi je zaigralo od radosti. phaedo (fedon ili o duši) je naziv platonovog dijaloga o besmrtnosti duše. iza ove ideje stoji poštovanje prirode i potraga za ličnom slobodom. na temelju te filozofije zhuzhu stvara svoj svet, tako je u milanu zimus predstavio svoju prvu kolekciju “from things to form”, na kojoj je strpljivo i posvećeno radio tri godine u svom studiju smeštenom u pećini.  pokazao je nešto drugačije. nešto baš zen. modnu reviju koja je bila nešto više  – i umetnička instalacija, na kojoj su pored modnih kreacija izložene fotografije (zapazila sam i jednu fotografiju georgie o’keeffe!) i keramika koju je stvarao svojim rukama. odudarao je od ostalih glamuroznih i komercijalnih revija u milanu… neko je napisao da je zvucima iz prirode (koji se čuju i na njegovom sajtu) započeo svoje konceptualno, duhovno i emocionalno putovanje. sve to se vidi jasno kao dan i na njegovom  instagram profilu. atmosfera, fotografije, njegov mali vrt (“ko čuva ovaj vrt, vrt tako divan i zelen?”), keramika… pogledaj i ti to instagram mesto, koje uopšte nije instant: @phaedostudios.

a ovo je zhuzhu rekao za italijanski vogue:

as for me, i have always been concerned with what i want to do rather than the external environment, because only in this way i can concentrate and think of how to do things. i used to study fashion design, but now i am more curious about other disciplines, such as space design, pottery and even cooking. all this is very fascinating.

is craftsmanship a signature element of the brand ? if yes, what makes an artisanal product more special than a fashionable one?

yes, craftsmanship is at the core of phaédo studios. as for me, hands can make people devote all their energy and minds to create one single thing, and this gives to objects a warm touch, a soul.

ja sam kupljena…

‘from things to form’ by ZhuZhu  + phaèdo

photos by zika liu

 

_MG_5181

photo by attila

Phaédo MFW - Fall 2017

Phaédo na Triennale di Milano

Phaédo - MFW dress

photos by manu luize 

budi svoj(a) i jedi pastu

gotovo iz svih medijskih oružja, i tradicionalnih i ovih najsavremenijih elektronskih, gađani smo porukama da volimo sebe. i nekako se najviše obraćaju nama ženama. (jasno im je da smo mi deficitarne sa tom vrstom ljubavi?) problem je što obično zaborave da je to nemoguća misija ako prethodno ne spoznamo to „sebe“, taj objekt naše (predstojeće) ljubavi. možda misle da se to podrazumeva, ali da je to tako lako ni sokrat ne bi posezao do proročišta u delfima.

nekako sam uvek mislila da su italijanke pošteđene potrage za tom ljubavlju, one kao da je prirodno poseduju. izgledaju savršeno i mimo modnih diktata o idealnim merama, tj. ne izgledaju kao da su jedva preživele dijetu, naprotiv, a zgodne su, zanosne, glasno se smeju i ono najbitnije – deluju zadovoljne sobom. a jednu pastu! mnogo paste!!! sophia loren je jednom odala tajnu svoje zanosne figure: „sve što vidite, dugujem špagetama!“ međutim, nedavno se pojavio poster za predstojeći kanski filmski festival sa fotografijom ništa manje zanosne claudie cardinale. na posteru ona iz 1959, pleše na nekom rimskom krovu. sve bi bilo u redu da na posteru stas ove filmske legende nije u photoshopu smanjen barem za broj. čemu to i zašto? šta je autor plakata pokušao da nam poruči? da i italijanke negde greše? da mlada claudia nije bila dovoljno zgodna?

srećom, ne misle svi tako, ne posežu niti za fotošopiranjem, niti za dijetama, već shvataju razliku između suštine i… praznine? jedna od tih koje su znale suštinu uvek je bila i georgia o’keeffe. poznata po svom umetničkom radu, načinu života, snažnom ličnom stilu i insistiranju na onoj istini iz delfa. od 17. do 28. maja možeš da pratiš kanski filmski festival, a sve do 23. jula ako letiš preko okeana obavezno poseti brooklyn museum i izložbu „georgia o’keeffe: living modern“, izložbu koja slavi snagu individualnosti, autentičnost i nezavisnost jedne fascinantne ličnosti. (o njoj sam pisala ovde i ovde)

someone else’s vision will never be as good as your own vision of your self. live and die with it ’cause in the end it’s all you have. lose it and you lose yourself and everything else. i should have listened to myself.” – georgia O’keeffe 

georgia o’keeffe, photo by bruce weber,  1984

sad,  kada si već u njujorku možda na njegovim ulicama zapaziš i ovu ženu,  lyn slater, sedokosu univerzitetsku profesoricu koja ne krije svoje godine (63), modnu ikonu u usponu, vlasnicu netipičnog modnog bloga „accidental icon“, zaštitno lice najnovije mango kampanje “a story of uniqueness“, ženu koju je angažovao i elite model management, kreativnu osobu koja promoviše stav „budi svoj“. oscar wilde je već odavno u svom geniju primetio da nam ništa drugo ni ne preostaje, svo ostalo je već zauzeto.

lyn slater, photo carmen daneshmandi

ako i ne putuješ gotovo o svemu, ako želiš,  možeš da se informišeš i na internetu, tu možeš i da poručiš knjigu (ako možeš da izdvojiš tridesetak dolara)  koju se izdale ove dve fenomenalne žene, takođe njujorčanke, majka i kćerka, elisa goodkind i lily mandelbaum (o njima sam pisala ovde). njihova knjiga se zove

t r u e   s t y l e   i s  w h a t ‘s   u n d e r n e a t h:

t h e  s e l f –  a c c e p t a n c e   r e v o l u t i o n“.

zvuči snažno i istinito, zar ne? elisa je dugo bila urednica i stilista u najprestižnijim modnim časopisama i kaže da ju je narastajuća komercijalizacija mode sve više frustrirala, pa je sa svojom kćerkom, antropologom lily, pokrenula site/projekat  „style like u“ o ljudima sa sadržinom, koji grade svoj sopstveni stil. kada sledeći put izađeš na ulicu pokušaj da obratiš pažnju na one ljude koji ne izgledaju nalik drugima, jer stil je način da kažemo koju na temu ko smo, bez da otvorimo usta.

“people are very beautiful when you pay attention to them.” elisa goodkind 

being ‘stylish’ is not synonymous with being young, rich, thin, trendy or famous. it is not about having a designer label or an ‘it’ bag -true style is a reflection of the nonconformist spirit of the person underneath the clothes.” (elisa & lily)

StyleLikeU

winter sonata

prekrio me talas. pokušavam što bezbednije da se izvučem, ali mi teško ide… hladni i sivi dani nisu za mene. samo čekam da prođu. uz svu svest da je svaki dan života neponovljiv, nenadoknadiv… ali, ja na ovakvim temperaturama, odsustvu svetlosti i prevazi noći nad danom sebe ne mogu ni da vidim. a kada se ne vidim (ne mislim spolja, nego, pre svega, iznutra) kao da ne postojim. a ako ne postojim zašto me onda sve to dotiče? jedva uspevam da radim i ono što najviše volim: sanjam, čitam, pišem, gledam filmove… ne mogu ni da spavam. samo dišem. a i to nije neko disanje. plitko, a brzo, uznemirujuće. moj bože, šta bih ja radila u beskrajnoj noći nordijskih zemalja?

jednu lošu stvar prati druga i tako pletu niti od nekog jako dugog zimskog šala. a šta će mi taj šal kad izlazim na minus samo kada je neophodno?

dok čekam duge dane, sunce i zeleno ruka mi je krenula za belim, broširanim koricama. na njima piše: 20 pisaca, 25 priča. antologija savremene japanske priče. i tu sam se sakrila. usred te bez suvišne reči opisane japanske melanholije i mirnoće (to su teme). u prethodnim životima sanjala sam u japanu…

i hvala izdavačkoj kući tanesi za ovu knjigu.

a kakve veze ova antologija ima sa modom, s obzirom da je ovo, ipak, nekakav fashion passion blog? na str. 47. počinje murakamijeva priča “tony takitani”. čovek bi rekao da je ovo anti-fashion priča. o mladoj ženi koja ne zna kako da se izbori sa porivom za kupovanjem, gomilanjem nove i nove garderobe. njen muž, onaj kome je pravo ime tony takitani,  uz svu silnu ljubav koju oseća prema njoj, ne može da joj ne skrene pažnju na probleme koji iz toga proizilaze… ali, ona je i bukvalno postala žrtva mode. (kako? pročitaj priču.) a ono što je tonija privuklo ovoj ženi bio je upravo način na koji je ona nosila garderobu… i haruki murakami zna da prepozna taj poseban način:

nikad ga nije previše zanimalo šta drugi ljudi nose, niti je bio od onih ljudi čiji um registruje svaki odevni predmet na nekoj ženi, ali u oblačenju ove devojke postojalo je nešto tako predivno da je na njega ostavilo dubok utisak: čak bi se moglo reći da ga je ganulo. oko njega je bilo puno žena koje su se oblačile elegantno, a još više onih koje su se odevale da bi privukle pažnju, ali ova devojka bila je drugačija, potpuno drugačija. odeću je nosila tako prirodno i dostojanstveno kao da je ptica koja se umotala u poseban vetar spremajući se da odleti na drugi svet. nikad nije video ženu koja je nosila svoju odeću sa toliko očigledne radosti. a sama odeća izgledala je, tako obavijena oko njenog tela, kao da ima neki sopstveni život.”

randommovies: “Tony Takitani, 2004 ”

http://tonytakitani.tumblr.com/

Сродна слика

japanski reditelj jun ichikawa 2004.  adaptirao je za film ovu priču koju je haruki murakami prvi put objavio 2002.  na stranicama the new yorkera. ovo je minimalistički film, bez puno dijaloga, pun govoreće tišine, sa nenametljivim naratorom u pozadini… i prelepom muzikom koju je specijalno za ovaj film uradio ryuichi sakamoto.

 

 

Резултат слика за トニー滝谷

"To be modern is to tear the soul out of everything." Yohji Yamamoto:

“to be modern is to tear the soul out of everything.” yohji yamamoto

 

Сродна слика

Сродна слика

ako želiš pogledaj film online ovde:

a tema iz filma koju je komponovao i izvodi ryuichi sakamoto je ovde:

p.s. tek kada sam pustila ovaj post videla sam na socijalnim mrežama da je na današnji dan 1949. godine rođen haruki murakami. lepa slučajnosti…

beauty is in the eye of the beholder

o filmskim susretima mode i umetnosti na ovom blogu sam već pisala pominjući onaj lepi projekat kuće miu miu“women’s tales”koji okuplja žene reditelje koje pametno, netipično promišljaju modu. giorgio armani, takođe, već nekoliko godina ima projekat koji priča priču između njegovih okvira za naočare, filma, gradova i života nekih zanimljivih ljudi.  frames of life je naziv tog projekta,  a 2014.  pokreće i drugi – “films of city frames” uz pomoć kojeg kroz oči mladih reditelja sa prestižnih svetskih filmskih škola (i armanijeve naočari) možeš da vidiš urbane, poetske portrete nekih od najlepših gradova na ovom svetu: rima, njujorka, pariza, la, seula… kroz jednostavne emocije i priče lišene cinizma.

jedan od meni najdražih filmova u projektu  “frames of life” je film koji potpisuje piero messina, asistent paola sorrentina na jednom od mojih omiljenih filmova ever “la grande bellezza“. njegov film je inspirisan “putovanjem nakraj noći” (louis-ferdinand celine), a upotrebio je i neke neiskorišćene kadrove iz “la grande bellezze”. plus, u filmu se pojavljuje, okrenut leđima, sam paolo sorrentino. i večni grad!

ne znam da li ćeš imati vremena i dovoljno pažnje da odgledaš sve ove filmove… nije to stvar na koju bih se kladila. pažnja nam je sve kraća, a vreme sve više puštamo da klizi van naše volje, kontrole, ljubavi ili kako se već to zove. 2016. je godina. godina brzog ritma… šteta.

 

travel is useful, it exercises the imagination. all the rest is disappointment and fatigue. our journey is entirely imaginary. that is its strength. it goes from life to death. people, animals, cities, things, all are imagined. it’s a novel, just a fictitious narrative. littré* says so, and he’s never wrong. and besides, in the first place, anyone can do as much. you just have to close your eyes. it’s on the other side of life. (journey to the end of the night,  louis-ferdinand céline)

 

mimi thorisson  koja piše jedan od meni najomiljenijih kulinarskih blogova

priča iz rima

priča iz sidneja

priča iz hong konga

film iz torina

priča iz njujorka

 

 

panika derevya

ona se(be) zove паника деревья… a ovo su dani kada su se ovi prostori oslobađali. dani kada kao da su se  расцветали яблони и груши,  поплыли туманы над рекой…  a što bi rekla milica rakič: ja nisam oslobodila beograd

ovo dole je ona:

google projekat  povodom 70 godina pobede «живая память».

panika derevya je one-woman show. umetnica, dizajner, producent, kustos više umetničkih projekata (pomestaymenyami, notrich, panika derevya, aртмоссфера…)… studirala je modni dizajn u omsku, živi u moskvi…

kada je reč o trendovima nju interesuju eko trendovi u modi. kako nove tehnologije mogu da pomognu u očuvanju prirodnih resursa. većina njenih modela je unisex.  njena moda je konceptualna, minimalistička i ironična… kaže da joj je cilj da naglasi ličnu harizmu onoga ko je nosi. so… njeni modeli nisu za one bez harizme.

ovde se nalazi intervju “panika и другие сильные чувства”. na ruskom, of course. malo se pomuči.

Платье Panika Derevya, 13000 р.

Our Fuchsia Foil Dress is a hit at summer parties in Moscow

a zašto “panika drveća”? ona koja stoji iza tog pseudonima kaže da se oseća mirno, spokojno sa njime. sa tom membranom između nje i sveta. a došao je slučajno… taj njen nadimak. lak. one koja stvara artmosferu.  artmossphere.

ovo su samo neki  od njenih sajber prostora:

http://clothesinuse.blogspot.rs/

http://artmossphere.ru/

http://pomestaymenyami.tumblr.com/

 

 

POMESTAYMENYAMI представляет выставку Simple Dress. Toilet Exhibition

фото: дина попова

photo alyona ermishina

photo masha demianova

 

after a visit to the beach…

nije me bilo podosta, jer: after a visit to the beach, it’s hard to believe that we live in a material world. (pam shaw)

zapravo, nije teško ni nakon plaže poverovati da živimo u materijalnom svetu. preočit je. teže je da shvatimo zašto živimo u tako materijalnom svetu. ili zašto smo dozvolili da to bude tako. (o, bože, ne volim da govorim u ime drugih, vraćam se na prvo lice jednine. to je i poštenije.)

čovek beži sve brže od svega onoga što ovaj zemaljski život čini lepim i dobrim. beži od slobode, od prirode, od sebe, od smisla… na delu je i antiduhovnost i antiintelektualizam. nikakav napor nije potreban ni da bi se to uočilo.

ali, na plaži zaboravim sve to. sav taj svet.  zato i volim da sam tamo od jutra do zalaska sunca. (bila bih i od izlaska kada bih naterala sebe da rano ustanem.) odeš sa dragim ljudima, smeješ se, dišeš, zatvoriš oči i pustiš telo i sunce da postoje jedno pored drugog, plivaš, roniš, voliš i meduze i velike talase, slušaš šum mora i huk vetra, gledaš u plavo i zeleno. i sve je drugo besmisleno.

posle 11 dana vratih se. u tzv. stvarnost. a kad zatvorim oči vidim talase. i plavo. i svetlost!

bitnije stvari vidim zatvorenih očiju.

zato, kad ih otvorim,  kad god mogu,  biram šta ću da gledam:

  • film “snowden” olivera stona. i slušanje muzike petera gabriela!
  • u novom “original magazinu”  čitam tekst koji je jelena đoković napisala. lep, topao i pametan putopis o ekvadoru.
  • a ovih dana ću sebi na dar da kupim “praznik beznačajnosti” milana kundere. i nadam se da to nije njegova tačka…
  • ako voliš edwarda hoppera pogledaj i ti ovaj film:

 

  • ako imaš dobar ukus za umenost i voliš nakit obrati pažnju na ovo:

moja omiljena georgia o’keeffe nosila je njegov nakit i volela njegove kinetičke skulpture. i imala ih u svom lepom domu u novom meksiku. on je alexander calder.

“i wish people were all trees and i think i could enjoy them then.” (georgia o’keeffe)

georgia o’ keeffe  i broš koji je dizajnirao njen prijatelj alexander calder

georgia o’keeffe u svom domu ghost ranch i skulptura alexandera caldera

nakit koji je calder dizajnirao

 

alexander calder, 1954

i tako, lepota je u oku posmatrača…

erich fromm nam je u “umeću življenja” skrenuo pažnju da izbegavamo društvo trivijalnih ljudi.

sebi želim da posetim plažu kad god mogu, da se okružim lepim stvarima i dobrim, kreativnim i mudrim ljudima. i  sve ružno i zlo da me izbegava i da ja izbegavam u širokom luku.

čovek ne bi trebalo  da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih uveri kako je slep. (erich fromm)

ovih dana moji omiljeni kreatori yohji yamamoto i rei kawakubo imaju rođendane. on je napunio 73 godine (3. oktobra), a ona (danas) 74. i nakon nedavno završenog paris fashion week-a konstatujem da su njih dvoje i dalje najmlađi kreatori na svetu.

 

…“One may have such yearnings at any age, and Kawakubo was into her thirties when she met the love of her youth, Yohji Yamamoto. There was something pharaonic about their glamour as a couple, that of two regal and feline siblings with a priestly...