Category Archives: music

i opet velika lepota…

kasno sam noćas legla, a jutros se rano probudila. well, pred put me uvek uhvati nervoza… polubunovna već u krevetu posegnula sam za mobilnim. i prva stvar koju sam videla ostavila me je bez daha. ali, zaista. evo ne prestajem da gledam taj jednominutni video. noćas sam pisala taj post “la grande bellezza” i, očito, još sam na tom talasu.

evo ovo sam videla:

brend poetičnog imena ageless einzelgänger, kolekcija ss18. iza ovog  avangardnog, anti-fashion brenda sa sopstevnom estetikom koja slavi minimalizam i bezvremenost, stoje kie hye lee i jin lee koje već neko vreme pratim na instagramu. (@agelesstheofficial.com , @kleeheelk , @jin0.1 ) gledam njihove šetnje po ulicama i parkovima new yorka… oboje besprekorno stilizovani, sofisticirani, uvek u crnom, baš  kao ime njihovog dela – ageless einzelgänger (einzelgänger na nemačkom znači “usamljenik”) . i jedan pas. i pokoji prijatelji senzibiliteta nalik njihovom. tako zen. pritajeni, fragilni, zagonetni, tajanstveni… kao da nisu iz ovog vremena. kao da se izašli iz nekog murakamijevog romana…  o njima znam samo na osnovu njihovih fotografija i fotografija njihovih modela. tek tu i tamo pokoja reč. na njenom instagram profilu piše: anti current fashion… i da sakuplja yamamotove vintage komade! njih dvoje definitivno nisu samo dizajneri odeće, nego i dizajneri jednog sasvim posebnog načina življenja. nepretenciozno spajaju istočno i zapadno. i posvećeno redefinišu prošlost. stvaraju kostime za film, balet, pozorište…

na njihovOm, isto toliko pritajenom, diskretnom sajtu, piše da materijali za njihove kolekcije dolaze iz japana, iz jedne stare fabrike u nagoyi. krajem meseca predstaviće najnoviju kolekciju u parizu.

ovo je adresa njihovog sajta:

http://www.agelesseinzelganger.com

Фотографија корисника Ageless Einzelgänger

na njihovoj facebook stranici kažu:

ageless einzelganger; sketched in new york, hand-made in japan, and presents in paris. as anti-fashion garment designers, our goal is to preserve traditional craftsmanship that are not only involved in creating garments, but to continue the beautiful legacies, cultures, and histories that have been left for our generation.

our approach to designing garments and developing our narrative comes from surrealistic visuals and sounds. but when our imagination comes to reality, we focus on actual functionality that one will wants to wear in daily life and age together.

ovaj lepi, kratki video gore koji najavljuje njihovu novu kolekciju prati muzika koju je 1906. u italji napisao sergej rahmanjinov.  prethodne dve godine je proveo u baljšom teatru, a onda je došlo do kreativnog i političkog raskida i rahmanjinov sa suprugom natalijom te 1906. prvo odlazi u firencu, a onda u mestu marina di pisa (u koje su bili zaljubljeni i gabriele d’annunzio i eleonora duse o kojima sam pisala ovde) iznajmljuju vilu. tu su dolazili putujući lokalni muzičari i pred slavnim maestrom pevali, svirali, a jedna od njih je volela da mu svira polku, čiju je melodoiju rahmanjinov ovekovečio u delu “italijanska polka“… kompozicija u isto vreme vesela i melanholična privukla je pažnju i ove dve tanane duše. razumljivo.

сергей рахманинов sa kćerkama

kie hye lee leti, sanja, diše ulicama new yorka…

kie hye lee i jin lee

ja ću još jednom ovo da pogledam i odslušam:

laku noć.

Oglasi

Komentiraj

Filed under art, design, east, fashion, music

winter sonata

prekrio me talas. pokušavam što bezbednije da se izvučem, ali mi teško ide… hladni i sivi dani nisu za mene. samo čekam da prođu. uz svu svest da je svaki dan života neponovljiv, nenadoknadiv… ali, ja na ovakvim temperaturama, odsustvu svetlosti i prevazi noći nad danom sebe ne mogu ni da vidim. a kada se ne vidim (ne mislim spolja, nego, pre svega, iznutra) kao da ne postojim. a ako ne postojim zašto me onda sve to dotiče? jedva uspevam da radim i ono što najviše volim: sanjam, čitam, pišem, gledam filmove… ne mogu ni da spavam. samo dišem. a i to nije neko disanje. plitko, a brzo, uznemirujuće. moj bože, šta bih ja radila u beskrajnoj noći nordijskih zemalja?

jednu lošu stvar prati druga i tako pletu niti od nekog jako dugog zimskog šala. a šta će mi taj šal kad izlazim na minus samo kada je neophodno?

dok čekam duge dane, sunce i zeleno ruka mi je krenula za belim, broširanim koricama. na njima piše: 20 pisaca, 25 priča. antologija savremene japanske priče. i tu sam se sakrila. usred te bez suvišne reči opisane japanske melanholije i mirnoće (to su teme). u prethodnim životima sanjala sam u japanu…

i hvala izdavačkoj kući tanesi za ovu knjigu.

a kakve veze ova antologija ima sa modom, s obzirom da je ovo, ipak, nekakav fashion passion blog? na str. 47. počinje murakamijeva priča “tony takitani”. čovek bi rekao da je ovo anti-fashion priča. o mladoj ženi koja ne zna kako da se izbori sa porivom za kupovanjem, gomilanjem nove i nove garderobe. njen muž, onaj kome je pravo ime tony takitani,  uz svu silnu ljubav koju oseća prema njoj, ne može da joj ne skrene pažnju na probleme koji iz toga proizilaze… ali, ona je i bukvalno postala žrtva mode. (kako? pročitaj priču.) a ono što je tonija privuklo ovoj ženi bio je upravo način na koji je ona nosila garderobu… i haruki murakami zna da prepozna taj poseban način:

nikad ga nije previše zanimalo šta drugi ljudi nose, niti je bio od onih ljudi čiji um registruje svaki odevni predmet na nekoj ženi, ali u oblačenju ove devojke postojalo je nešto tako predivno da je na njega ostavilo dubok utisak: čak bi se moglo reći da ga je ganulo. oko njega je bilo puno žena koje su se oblačile elegantno, a još više onih koje su se odevale da bi privukle pažnju, ali ova devojka bila je drugačija, potpuno drugačija. odeću je nosila tako prirodno i dostojanstveno kao da je ptica koja se umotala u poseban vetar spremajući se da odleti na drugi svet. nikad nije video ženu koja je nosila svoju odeću sa toliko očigledne radosti. a sama odeća izgledala je, tako obavijena oko njenog tela, kao da ima neki sopstveni život.”

randommovies: “Tony Takitani, 2004 ”

http://tonytakitani.tumblr.com/

Сродна слика

japanski reditelj jun ichikawa 2004.  adaptirao je za film ovu priču koju je haruki murakami prvi put objavio 2002.  na stranicama the new yorkera. ovo je minimalistički film, bez puno dijaloga, pun govoreće tišine, sa nenametljivim naratorom u pozadini… i prelepom muzikom koju je specijalno za ovaj film uradio ryuichi sakamoto.

 

 

Резултат слика за トニー滝谷

"To be modern is to tear the soul out of everything." Yohji Yamamoto:

“to be modern is to tear the soul out of everything.” yohji yamamoto

 

Сродна слика

Сродна слика

ako želiš pogledaj film online ovde:

a tema iz filma koju je komponovao i izvodi ryuichi sakamoto je ovde:

p.s. tek kada sam pustila ovaj post videla sam na socijalnim mrežama da je na današnji dan 1949. godine rođen haruki murakami. lepa slučajnosti…

Komentiraj

Filed under art, design, east, fashion, movie, music, tokyo, wildsidefashion

after a visit to the beach…

nije me bilo podosta, jer: after a visit to the beach, it’s hard to believe that we live in a material world. (pam shaw)

zapravo, nije teško ni nakon plaže poverovati da živimo u materijalnom svetu. preočit je. teže je da shvatimo zašto živimo u tako materijalnom svetu. ili zašto smo dozvolili da to bude tako. (o, bože, ne volim da govorim u ime drugih, vraćam se na prvo lice jednine. to je i poštenije.)

čovek beži sve brže od svega onoga što ovaj zemaljski život čini lepim i dobrim. beži od slobode, od prirode, od sebe, od smisla… na delu je i antiduhovnost i antiintelektualizam. nikakav napor nije potreban ni da bi se to uočilo.

ali, na plaži zaboravim sve to. sav taj svet.  zato i volim da sam tamo od jutra do zalaska sunca. (bila bih i od izlaska kada bih naterala sebe da rano ustanem.) odeš sa dragim ljudima, smeješ se, dišeš, zatvoriš oči i pustiš telo i sunce da postoje jedno pored drugog, plivaš, roniš, voliš i meduze i velike talase, slušaš šum mora i huk vetra, gledaš u plavo i zeleno. i sve je drugo besmisleno.

posle 11 dana vratih se. u tzv. stvarnost. a kad zatvorim oči vidim talase. i plavo. i svetlost!

bitnije stvari vidim zatvorenih očiju.

zato, kad ih otvorim,  kad god mogu,  biram šta ću da gledam:

  • film “snowden” olivera stona. i slušanje muzike petera gabriela!
  • u novom “original magazinu”  čitam tekst koji je jelena đoković napisala. lep, topao i pametan putopis o ekvadoru.
  • a ovih dana ću sebi na dar da kupim “praznik beznačajnosti” milana kundere. i nadam se da to nije njegova tačka…
  • ako voliš edwarda hoppera pogledaj i ti ovaj film:

 

  • ako imaš dobar ukus za umenost i voliš nakit obrati pažnju na ovo:

moja omiljena georgia o’keeffe nosila je njegov nakit i volela njegove kinetičke skulpture. i imala ih u svom lepom domu u novom meksiku. on je alexander calder.

“i wish people were all trees and i think i could enjoy them then.” (georgia o’keeffe)

georgia o’ keeffe  i broš koji je dizajnirao njen prijatelj alexander calder

georgia o’keeffe u svom domu ghost ranch i skulptura alexandera caldera

nakit koji je calder dizajnirao

 

alexander calder, 1954

i tako, lepota je u oku posmatrača…

erich fromm nam je u “umeću življenja” skrenuo pažnju da izbegavamo društvo trivijalnih ljudi.

sebi želim da posetim plažu kad god mogu, da se okružim lepim stvarima i dobrim, kreativnim i mudrim ljudima. i  sve ružno i zlo da me izbegava i da ja izbegavam u širokom luku.

čovek ne bi trebalo  da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih uveri kako je slep. (erich fromm)

ovih dana moji omiljeni kreatori yohji yamamoto i rei kawakubo imaju rođendane. on je napunio 73 godine (3. oktobra), a ona (danas) 74. i nakon nedavno završenog paris fashion week-a konstatujem da su njih dvoje i dalje najmlađi kreatori na svetu.

 

…“One may have such yearnings at any age, and Kawakubo was into her thirties when she met the love of her youth, Yohji Yamamoto. There was something pharaonic about their glamour as a couple, that of two regal and feline siblings with a priestly...

 

5 komentara

Filed under art, fashion, motion, movie, music, nature, passion, water, wildsidefashion

les 3 boutons

prošle godine u ovo vreme napisala sam na blogu da je ona moj najveći junak tog leta 2015. evo šta sam sam tačno napisala:

agnes varda – ikona francuskog novog talasa.  ima 86 godina i energiju i radoznalost dvadesetogodišnjakinje. smuca se po svetu i radi na novom projektu sa mlađanim  (u odnosu na nju) francuskim umetnikom koji se predstavlja samo kao jra nije loše ovog leta (sve do polovine septembra) biti u njenom letnjikovcu, u la maison de l’aiguebrune, u provansi. u toj prešarmantnoj kući ovog leta kulturni program i mnogo više od toga osmislio je lynchov klub silencio. o kući i programu više ovde: www.maisondelaiguebrun.com .

https://d3v4jsc54141g1.cloudfront.net/uploads/project_image/image/208628/Agnes_JR-1433946274.jpg

jr & av

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/236x/66/d3/54/66d354e72b7ddbe44ea4837a34e87c08--agnes-varda-classy-people.jpg

jacques demy and agnes varda

znaš ko je agnes varda? kao svaki idealista duša me boli što ljudi znaju za neke skroz beznačajne osobe, a ovakve ljude kao što je agnes su mimoišli u životu. a život bi im bio smisleniji sa tom spoznajom. ubeđena sam. i svet bi bio bolje mesto. npr. već godinama nosim jednu majicu sa printom fotografije jane birkin iz mlađih dana. skoro niko nema pojma čiji lik nosim. ja onda entuzijastički krenem da nabrajam njene prelepe pesme, njene filmove, pa na kraju posažem i za informacijom ko je bio njen suprug. ne vredi. pomišljam šta bi tek bilo da im kažem da je agnes varda snimila jedan film o njoj…

opet ću da posegnem za jednim svojim starim postom o agnes. 2013. napisala sam:

 

u nekom smislu agnes varda  (rođena 30. 05. 1928.) je za nouvelle vague  ono što je gertrude stein bila za izgubljenu generaciju. podseća me po mnogo čemu na nju…

agnes nije bila lepotica dana. muškarci reditelji ne moraju da budu frajeri i po da bi se pričalo o njima. potrebno je „samo“ da budu dobri reditelji. za žene u ovom biznisu treba još ohohoho da bi bila cenjena. kao i u pogledu godina… za agnes kažu da je baka novog talasa. za godarda koji je samo dve godine mlađi ne bi rekli da je deda novog talas, taman  i da agnes  ne postoji. nepravedno, ali to je svet u kojem živimo. agnes se ne miri sa zacrtanim stvarima. zacrtane stvari treba obrisati i(ili) crtati preko njih.

kraljica kolaža. montaže. bunta. potlačenih. skrajnutih, levičara,  plaža!

feministkinja. borac za pravdu. rušitelj socijalnih tabua.

studirala istoriju umetnosti na sorboni i školovala se za kustosa na ecole de louvre.

režiser, scenarista, fotograf, vizuelna umetnica…

grčko-francuskog porekla. rođena u belgiji. živi u francuskoj. rođena kao arlette. u osamnaestoj odabrala sama sebi ime agnes. od 19.-te nosi istu frizuru! žena koja je donosila promene nije menjala svoju frizuru

bila je među onih petoro-šestoro ljudi koji su ispratili jima morrisona.

pisala dijaloge za „poslednji tango u parizu“.  završne scene su morrisonom inspirisane…

naterala je jean-luc godarda da skine naočare u jednom njenom filmu.

tokom godina provedenih u americi napravila je 2 filma: lions love (inspirisan hipi pokretom) i black panthers  o kontroverznoj istoimenoj organizaciji za građanska prava crnaca i socijalnu pravdu (1968.) .

sada živi u normandiji, zemlji svog pokojnog supruga jacques demyja, režisera i glumca… posvetila mu je tri filma. jedan igrani (jacques de nantes) i dva dokumentarna.

putovala je u usa, kinu, rusiju, iran, na kubu… pravila filmske i fotografske zabeleške o onome kako je videla te sredine. 

1957. na poziv kineske vlade provela je 2 meseca po nr kini. sa tog puta, po tada za strance prilično zatvorenu kinu i nepriznatu od strane un, nastale su njene sjajne fotografije. 

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/93/03/da/9303dafd512ce84c050138898cb6e979--jim-morrison-the-doors.jpg

agnes varda & jim morrison

a kakve veze agnes varda ima sa modom, pošto je ovo modni blog wildsideFashion, a agnes baš i ne mari za modu? znaš za projekat miu miu  “women’s tales”.  okuplja sjajne žene reditelje sa raznih strana sveta koje pričaju filmom o ženama i modi. jednu od priča (zapravo anti bajku) ispričala je i agnes. jednostavno, magično. lepo i pametno. ništa manje nego što bi se od nje i očekivalo. i uvek intrigantno. kod nje se ništa ne podrazumeva. ne volim da gubim vreme na ljudi i stvari koji nemaju tu neophodnu, delikatnu dozu intrigantnosti. inače, čemu sve to? ona ne deli savete, pouke, ali jasno i glasno kaže šta je važno, a šta nije. obrazovati se i uzeti život u svoje ruke, osvajati slobodu ili se oblačiti i presvlačiti ili već nešto isprazno poput toga, biti konzument…

a ovo je film koji je napravila za miu miu i women’s tales:

evo i njene priče o toj priči, o tome kako je suprotstavila i spojila farmu i jednostavan život na selu i visoku modu:

a ovako se snimao film:

 

 

 

Сродна слика

2 komentara

Filed under art, design, fashion, movie, music

new york and new nordic movement

jutro nakon neprospavane noći. a moram na posao (kad nisam vlasnik svog vremena…). vuku se sati. i, konačno, vreme je. povratak kući. pretoplo. ulazim u taxi prijatno klimatizovan. automobil čist. na zadnjem sedištu ja. sedim i ćutim. nesposobna i da mislim. tek postojim. u raljama umora. i onda krene ova stvar:

i SVE  se promeni. za tren!  sve je perfectly imperfect. i pomislim kako li je tek nekom ko se vozi ulicama tog Grada i sve mu je krenelo na bolje, i zna da sve može i želi…

pitam se šta je manjkavo u samom postojanju? biti deo tog spektakla nije li već privilegija? to što imaš mesto i posmatraš, upijaš zvuke, slike, vibracije, pratiš svoj dah… kada se, ako si alpinista, popneš na vrh planine imaš li osećaj nemoći što ne pomeraš oblake, što ne vedriš i ne oblačiš? ili kada dođeš do vodopada izjeda li te čežnja da ga zaustaviš?a sopstveni život nije nikakvo manje čudo od planinskog vrha i huka vodopada.

da li sam ti pričala o henriku vibskovu?

doneo je nordijski dizajn i u njujork. voziš se tako taksijem, na pravom si mestu,  sinatra se čuje sa radija, račun ti je dovoljno pun i imaš ovu adresu: 456 broome street 10013, nyc.  uđeš i vidiš ovo:

photo by kseniya baranova

ili ti je bliži copenhagen? krystalgade 6, copenhagen k 1172

ovde ćeš videti šta on sve radi:

http://www.henrikvibskov.com

ovaj strastveni i baš visoki kreativac koji kao da se sve vreme igra, osim što je modni kreator  je i reditelj, i bubnjar, i unutrašnji dizajner, i likovni umetnik, i kostimograf, i scenograf, i predavač… za modni dizajn školovao se na najboljem mestu, u londonu, na central saint martinsu. rođen je 1972. njegove modele nosili su: björk, the arctic monkeys, franz ferdinand, lou reed, devendra banhart…

znam da, ko god da si i gde god da si,  izbombardovan si informacija 7/24, ali možda budeš hteo ove video zapise da pogledaš. možda te to što henrik radi ponese, uznese… kakogod, da budem iskrena, ovo pišem sebi. onoj šćućurenoj, radoznaloj, na dnu mog bića. ili  za jednu ili dve baš takve iste. ne zavaravam se da horde i horde ljudi hita da pročita ovo. nikad me nije ni zanimalo da budem po ukusu mnogih.

”you can walk into a room with hundreds of people and without talking to any of them, you feel attracted to one.” henrik vibskov about fashion and how it resembles art even though it has another speed. (louisiana channel)

kada on predstavlja novu kolekciju to je mnogo više od modne revije.  a i modeli su mnogo više od mode. vidi:

 

“it is important not to lose your sense of humor. without humor, we would be computers. many of my concepts or visions have humorous dimensions,” he says.

paris fw, june 2016,  ss 2017 – ‘the salami kitchen of the non-exi-stent’ where the opposites meet.
morals and sensibility vs. desires – the latest health trend vs. letting one self go to hedonistic pleasures. (photos by victor jones)

nika: what inpires you?

vibskov: just by walking or sleeping, things hit you. inspiration comes from everywhere. western, non-western cultures—i’m open-minded. i love to travel. but not only for inspiration. alas, timewise, i have a problem with that. touring, museums, designing, babies.

interview magazine

“creativity cannot be forced or given boundaries. i enjoy placing

myself in the midst of the unknown. it is then that i can learn

and adapt to things completely new. i use my eyes and my brain.” 

henrik vibskov, 2013

fotografije sa njegovog bloga

 

hint magazine

hint magazine: is there a difference between the design world and the music world?
henrik: not really. for me, it’s the same attitude, just playing with identity. dressing up, less fashion, more costume, but i’m still trying to build a something that people respond to.

 daelim art museum  seoul, south korea , 2015.

http://www.vibskovemenius.com/

the fringe je projkat na kojem radi sa vizuelnim umetnikom emeniusom.

kinfolk je takođe skrenuo pažnju na henrikov rad. evo u ovom tekstu.

Komentiraj

Filed under art, design, fashion, movie, music, nature, passion, philosophy, photography, wildsidefashion

The Garden of Earthly Delights

 

source

o deepmoss o mojom fascinacijom ovim kineskim  brendom i svom tom poetikom koji ide uz njega sam već pisala, a evo ih ovih dana na shanghai fashion week-u (koji se danas završava) inspirisani čuvenim bošovim triptihom “vrt zemaljskih uživanja”, petsto godina nakon rođenja čudesno genijalnog holandeza. kolekcija se zove upravo tako: the garden of earthly delights. kako se nisu mogli teleportovati iz šangaja u madrid i muzej “prado” revija je održana u misheng art muzeju u šangaju. muzika, modeli, atmosfera… dostojno inspiracije!

o deepmoss i dido liu ( xiaolu liu )koja stoji iza deepmossa već sam pisala. ako želiš, podseti se ovde. a  hieronymus bosch i njegova nadrealna moralna alegorija o opasnostima koja moga da donoseu životna iskušenja… koja je veza između ovih modela i triptiha? ova devojka, dido liu, neosporno je i obrazovana i senzibilna. nije li jedan od njenih slogana: for young people, for old soul…

dame i gospodo:

deepmoss 2016 f/w “the garden of earthly delights”,  shanghai minsheng art museum

Instagram media amazing_mong #deepmoss #aw16 #kreuzzz - Pitake

@amazing_mong

Instagram media angelokwok - Pitake

Instagram media angelokwok - Pitake

@angelokwok

Instagram media lola_sharun My #backstage shot from beautiful @deepmoss Always happy to shot this part of #SFW a specialy independent designers. Как обычно очень утонченно и с ноткой пиратства. | #shanghai #sfw2016fw #shanghaifashionweek #deepmoss #independent #designer #white #models #lolitasharun_photo #vscocam - Pitake

@lola_sharun

svi šeširi atelje: kreuzzz

http://www.kreuzzz.com

Instagram media deepmoss deepmoss 16aw | The Garden of Earthly Delights | photo by @elevenh - Pitake

Instagram media deepmoss deepmoss 16aw | The Garden of Earthly Delights | photo by @elevenh - Pitake

Instagram media deepmoss deepmoss 16aw | The Garden of Earthly Delights | photo by @elevenh - Pitake

Instagram media deepmoss deepmoss 16aw | The Garden of Earthly Delights | photo by @elevenh - Pitake

Instagram media deepmoss deepmoss 16aw | The Garden of Earthly Delights | photo by @elevenh - Pitake

Instagram media deepmoss deepmoss 16aw | The Garden of Earthly Delights | photo by @elevenh - Pitake

@deepmoss  16aw | the garden of earthly delights | photo by @elevenh minsheng art museum

http://www.deepmoss.com

“deepmoss” was founded by designer XIAOLU LIU after she graduated from central saint martins. with the theme ‘youthful old soul’, her debut collection in 2013fw was exquisite and classy but maintained the young energy at the same time. xiaolu liu used the technics of sculpturing to design the clothes proportions and details, and her collections do not restrict to any age, time or season.

preuzeto odavde

http://www.shanghaifashionweek.com

 

 

Instagram media super_yuum Good show #deepmoss #shanghaifashionweek #fashionblogger - Pitake

@super_yuum

http://v.youku.com/v_show/id_XMTUzMTQ5MjcwNA==.html?refer=pc-sns-1

Komentiraj

Filed under art, central saint martins, china, design, east, fashion, music, nature, shanghai

venera kazarova

taman kada sam sebi rekla da malo skrenem pogled sa rusa na neko drugo dvorište, na instagramu sam se zagledala u rad jedne fenomenalne ruskinje! venera  kazarova je njeno ime. nije samo još jedna od talentovanih ruskinja. toliko toga me u njenom radu podseća na već ispričano u istoriji umetnosti, a opet, to što ona radi je tako autentično. i tako je jaka strast koju emituje. a kako je ovaj moj blog u slavu ljubavi između umetnosti i mode, venerin rad apsolutno zaslužuje moj naklon. u umetničkoj tradiciji svoje zemlje, ruskoj avangardi sa početka 20. veka, itekako je imala na šta i koga da se osloni: kazimir malevich, alexander rodchenko, varvara stepanova, vladimir tatlin, el lissitzky

venera kazarova, fashion performance “others & others” 

el lissitzky, 1919

na venerin rad ostavila uticali su i bauhaus, italijanski futurizam, rené magritte, giorgio de chirico, dadaizam, cabaret voltaire…:

hugo ball, 1916

DSC_6759

geometria

ali, da se vratim na veneru kazarovu. mlada dizajnerka  je rođena u moskvi, a sada živi između pariza i moskve. školovala se za dizajnera kostima na državnom univerzitetu u moskvi. osim što stvara kreacije za modne piste stvara i kostime za pozorište i umetničke performense. osim toga, ona je i stilista.

njene kreacije najčešće su od papira. iako papir može da asocira na nešto što nije trajno, na nešto se lako može uništiti, iscepati, izgužvati, zapaliti, promeniti boju… ja se uvek prvo setim umetnosti origamija. lepote prolaznosti. osetljivosti. preosetljivosti. šuštanja… a venera baš ume sa papirom. i da bude nežna i da ga pokori svojoj mašti.

inspiraciju nalazi u prirodi, snovima i bajkama. ali kaže da joj dolaze kao halucinacije.

o njenom odnosu prema modi i koliko joj je važno pomeranje granica govori i projekat iz 2014. contrafashion čiji je deo bila.

volela bih da imaš strpljenja i pogledaš pored fotografija (većinu ih je napravila ira bordo) i sve ove video snimke koje sam okačila, a i one koje nisam, a koje možeš naći istražujući njen sajt. vredi!

http://www.venerakazarova.com

hideaway

projekat inspirisan afrikom: red all over

mandorla

mandorla = svetiteljski oreol koja ne obuhvata samo glavu, izrađen u obliku badema…

how to disappear completely

dolls around

magritte revisited

the mask

pineapple`s life

paper cut

summer day

venera kazarova, moscow fashion week 2015,  izložba/instalacija «источники вдохновения дизайнеров» (izvori nadahnuća dizajnera)

black & white

fish

i конечно, ovo je venera kazarova, fragilna, zatajena:

“мне самой очень важно знать,что помимо пробок, эпидемий, финансовых кризисов и прочего мир может быть красочным, воздушным и сказочным…” венера казарова (ovo je manje-više jasno i bez prevoda? мир je ruska reč za svet)

p.s. ako se u maju zatekneš u moskvi ne propusti ovo:

2 komentara

Filed under art, design, fashion, music

I want to ride my bicycle

ne samo zato što ih toliko puno, ali i zbog toga… ne samo zato  što je to tako stara kultura, ali  i zbog toga. i zbog, i zbog… kina je nepresušna inspiracija. i menja se. promena je konstantna. i čudesna. evo samo da bicikle. iz maovog perioda ostala nam je slika: gradska vreva, putevi zakrčeni velikim brojem ljudi ne u automobilima, nego na biciklima. grubim, robusnim, nalik jedni drugima kao i oni koji ih voze. a pogledaj sada ovo carstvo bicikala u šangaju, na adresi 667 changhua road:

Factory Five Jing'An — Shanghai

a ovako je bilo nekada:

mi u srbiji smo zimogrožljivi, pa vozimo bicikl samo kada je toplo, kada ne pada kiša, kada ne duva vetar, kada nije pretoplo… kakogod, dolazi proleće, pa hajmo da ih vozimo zajedno, svako za sebe, po gradu, van grada, do plaže, po planini, po ravnici, da dišemo, da posmatramo sve to oko nas pažljivije, pomnije, da zastanemo gde treba, kad god nam padne na pamet… jer je bolje, zdravije, sporije, lepše… jer nema boljeg načina da osetiš vetar u kosi!

alon raab u sjajnom tekstu za “world literature today” kaže da bi mogao da se organizuje jedan tour de literature sa onima koji su ionako večni:  tolstoy, alfred jarry, aldous huxley, bruno schulz, lu xun, simone de beauvoir, samuel beckett, naguib mahfouz, alain robbe-grillet, henry miller, astrid lindgren, william saroyan, ernest hemingway, vladimir nabokov…

life is like riding a bicycle. to keep your balance, you must keep moving.
albert einstein

henry miller

Salvador Dalí:

salvador dali

john lennon & yoko ono

“as a kid i had a dream – i wanted to own my own bicycle. when i got the bike i must have been the happiest boy in liverpool, maybe the world. i lived for that bike. most kids left their bike in the backyard at night. not me. i insisted on taking mine indoors and the first night i even kept it in my bed.” (john lennon)

marcel duchamp

marilyn monroe and arthur miller

na ulicama new yorka srešćete patti smith, davida byrna… david byrne je toliko ozbiljni biciklista da je napisao i knjigu “biciklistički dnevnici” koja je prevedena i srpski jezik. u uvodu knjige byrne kaže:

“krajem osamdesetih otkrio sam sklopive bicikle i, pošto su me moj posao i znatiželja vodili u razne delove sveta, obično bih jedan nosio sa sobom. isti onaj osećaj slobode koji sam imao u njujorku vraćao bi mi se dok bih okretao pedale u mnogim glavnim gradovima sveta… s te tačke posmatranja – kada čovek ide brže nego peške, sporije od voza i često je pomalo uzdignutiji od ljudi koji hodaju – razvilo mi se nešto što sam nazvao moj panoramski prozor, kroz koji sam posmatrao dobar deo sveta za poslednjih tridesetak godina – i još to radi.”

i komponovao je ovu poemu za bicikliste:

Patti Smith:

patti smith

a u svetu mode među najozbiljnijim zaljubljenicima u biciklizam je paul smith, čak je i dizajnirao jedan sjajan model za mr. porter:

SimonUpton_PaulSmith_Bike

rame uz rame među modnim dizajnerima sa paul smithom stoji i vivienne westwood. kao što vidiš, ni godine, ni londonska kiša nisu neke prepreke…

Stripes stripes, a winning combination. Circa 2011.:

vivienne westwood

vivienne westwood: runway – paris fashion week womenswear f/w 2012

public school‘s dao-yi chow i maxwell osborne, sa njihovim nyc žutim taksijem inspirisanim modelom bicikla (photo by kate hinds)

01-PanasonicCycletech.jpg

a kolekcija za muškarce issey miyake ss13 prikazana na pfw 2012 inspirisana je vožnjom biciklom po gradu

neki su se tako so stylish venčali uz bicikle:

solange knowles & alan ferguson u new orleansu

a za kraj, kako drugačije, nego uz ovu stvar?

i want to ride my bicycle

i want to ride it where i like

Komentiraj

Filed under art, fashion, music, nature, photography, shanghai

not building a wall but making a brick or mount mogan fashion week

obavezno neka (bilo koja) murakamijeva knjiga. i pitanje. da mi odgovori. onako uzgred. o čemu razmišlja dok trči po danu nalik ovom vetrovitom? i peljevin! kog vraga radi u budističkom manastiru dok pada kiša?da li bi došao kada bih ga pozvala na ovu nedelju mode?

//

necessarily a book (any) by murakami. and  a question. to be answered. casually, by the way. what is he thinking about while running on a windy day, like the one today? and pelevin! what the hell is he doing in a buddhist monastery while it’s raining? would he come had i invited him to the forthcoming fashion week?

i lao ce. preko planine mogan (200 km od šangaja) 4d mapiranje njegovih mudrosti. da se vide iz aviona. i odande. sa onog sveta.

glava mi je kao košnica ovih dana.  kakofonija. a lepo me brian eno upućuje: “ne zidanje zida, već izrada cigle“/ “zaobilazne strategije”. preko preče, naokolo bliže. zato zaobilazne strategije. da bi se stiglo.

zamišljam nedelju modu tamo daleko, u brdama i gorama, po vetru i kiši, daleko od instant-poznatih, bliceva, selfija, neophodnih, suvišnih… u miru. i skladu. da u prvom redu sede lame, čuvari kozjeg stada, proizvođači kašmira i berači čaja, posvećeni i zaljubljeni u lepo i dobro.  zephy lou & kian zhang iz old lyric / autumn sonata su glavni selektori te nedelje mode. jedini dozvoljeni video zapis bi smeo da radi abbas kiarostami. i barem dva dana morala bi (zbog scenografije i svežine posle) da pada kiša. tamo na dalekom istoku, na planini mogan… scenografiju bi radio shengxuan zhu.

kod njega bismo i odseli. i bili bismo pažljivi gosti… hodali bismo kao gejše, jedva čujno. i svi bismo se neusiljeno osmehivali.

//

and lao tze. 4d mapping of his wisdoms over the mogan mountain (200 km from shanghai). to be seen from the plane. and from over there. from the other world.

my had is like a bee hive these days. cacophony. and brian eno has been guiding me : ‘not building a wall, but making a brick’/the oblique strategies.

i’m imagining a fashion week far away, in the mountains and valleys, in the wind and rain, far away from instant – celebrities, camera flashes, selfies, the unnecessary, over the top… in peace. and harmony.  lamas, goat shepherds, tea pickers sitting in the first row, in love with beauty and goodness. zephy lou & kian zhang from old lyric/ autumn sonata are the main selectors of that fashion week.  the only videa allowed  would have to be made by abbas kiarostami. and there would have to rain for at least two days (for the scenery and the freshness in the aftermath). there, in the far east, on the mogan mountain… scenography would be made by shengxuan zhu.

we would have stayed in his place too. and we would have been careful guests… we would have been walking as geisha’s, soundlessly. and we would have smiled casually.

mogan mount, , zhejiang province, china

http://www.kreuzzz.com

reviju šešira i kapa ateljea kreuzzzz bismo videli na otvaranju. započela bi napolju, a onda bi, uz pomoć onih koji imaju moć, pljusnula kiša. i abbas kiarostami bi uradio sjajan posao… on zna:

in the total darkness, poetry is still there, and it is there for you…  abbas kiarostami
//

the opening runway show would have been that of hat atelier kreuzzz. it would have begun outside, and then, with the help of those who have the power, the rain would start pouring…. and abbas kiarostami would have done a great job…he knows: in the total darkness, poetry is still there, and it is there for you… abbas kiarostami

Abbas Kiarostami: ABBAS KIAROSTAMI RAIN (23) 2007

abbas kiarostami, rain, 2007

muzikу posle vetra i kiše dobijaju oni: david sylvian, brian enoryuichi sakamoto.

prostor i vreme između kreuzzz-a i kraja prepuštam, sa puno poverenja, zephy i kian, ali na kraju moraju biti junya watanabe, comme des garçons i yohji yamamoto. 

//

the music after the rain and wind i leave to them: david sylvian, brian eno and ryuchi sakamoto.

time and space between the kreuzzz and the end i leave, with much confidence to zephy and kian, but in the end there has to be junyaa watanabe, comme des garçons and yohji yamamoto.

Junya Watanabe, Comme des Garcons and Yohji Yamamoto

junya watanabe, comme des garçons & yohji yamamoto. 

 

dame i gospodo, drugovi i drugarice, koze, ovse, psi, berači čaji, viktore peljevinu and co. bio bi to mount mogan fashion week.

//

ladies and gentleman, comrades, goats, sheep, dogs, tea pickers, victor pelevin and co. it would have been mount mogan fashion week.

Komentiraj

Filed under art, china, design, east, fashion, movie, music, nature

makar jedan čas…

… k’o u filmu “ljubavnik” margarit diras… 

kaže vlatko stefanovski u pesmi leb i sol “femme fatale”.

“obećanje istoka”…

mislim da sam uvek žudela istok. i onda kada to nisam znala. kada sam imala 15 godina moj otac je kupio kuću koja je imala japanski krov. bila je jedna i jedina takva u tom gradu u kome više ne živim.  kuća drugačija od svih drugih… a nemam ni jednu fotografiju… ali, imam mnogo filmova u glavi o njoj. bila je stara, a ja sam bila suviše mlada da bi me pitali za mišljenje i totalno su joj promenili izgled. to se zove renoviranje… danas sam plakala za njom, tom kućom. kakva je prvobitno bila. prvi put u životu. kao margarit diras kada je, vraćajući se brodom sa porodicom u francusku, čula šopenov valcer br. 10 i tek tada, prvi put, zaplakala za njime. za svojim lepim, kosookim ljubavnikom. popodne sam ponovo gledala taj film. i ponovo me je i nahranio i opustošio. svako ko zna da razlikuje đubre od umetnosti i stalo mu je do potonje trebalo bi da pročita baš sve knjige margaret diras, pogleda njene filmove i filmove koje su drugi reditelji snimili po njenim knjigama. kako je ovo blog koji slavi vezu umetnosti i mode hoću da skrenem pažnju na to kako su film “ljubavnik” i istoimeni roman dotakli ovu temu.

već na samom početku knjige/filma petnaestogodišnja margarit diras stoji na palubi parobroda koji plovi rekom mekong (bože, kako lepa reč: mekong) i vodi je u sajgon, grad u tadašnjoj francuskoj indokini, u kome se školavala. na glavi ima muški šešir,  njena bela haljina je krpljena, cipele su iznošene, a pletenice kose vezane su crnim pertlama za cipele. da, sve na njoj je izbor njenog duha. i dok je žan-žak ano tako kamerom otkriva, tu već na samom početku filma, uz glas žane moro, koji veoma podseća na glas margarit diras, jasno je svakom ko je u stanju da prepozna lepotu – da je ta petnaestogodišnjakinja, a  buduća velika umetnica, posebna, lepa. da nije jednodimenzionalna, površna, kopija zadatih modela lepote ma ko da ih je zadao… yohji yamamoto je jednom rekao da mladi ljudi nemaju predstavu koliko su lepi sami po sebi, da bi trebalo da im je dovoljno biti čist, imati običnu belu majicu i farmerice… sećam se kada sam bila devojčica i kada bih imala praznu kuću samo za sebe, oblačila bih ponešto od mamine toalete sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, obično suknje, uske, ženstvene, do sredine kolena, a gore iznošenu, a još uvek jednako belu i barem broj veću, majicu, bez rukava, od nekog tada još uvek dobrog pamuka u širokoj proizvodnji socijalističke federativne republike jugoslavije, zemlje u kojoj sam rođena, mamine crne kožne sandale, sa tankom, tankom štiklom ne preko 5 cm… tatin filcani sivi šešir sa širokom crnom trakom je zaokruživao sliku. bilo je to lepo i sporo vreme bez mobilnih telefona i selfija. sve fotografije pravila sam direktno u svojoj glavi i tamo ih čuvam dok me ne sustigne običan zaborav ili neka bolest koja jede pamćenje. sve te stvari ostale su u mojoj roditeljskoj kući, u koju od kako je on, moj otac,  umro više nisam ušla. i skoro ništa, osim par sitnica, nisam ponela. jer bi me materijalizovano sećanje još jače zabolelo…

jane march

da se vratim na pesmu sa početka, femme fatale… za to je potrebno ono što je imala petnaestogodišnja margaret diras: da nije jednodimenzionalna, površna, kopija zadatih modela lepote… i nije femme fatale s predumišljajem, skupom garderobom, stilistom, večitom mladošću uz pomoć skalpela i ko-zna-čega-sve-ne…  ona ima ono što jednu kap izdvaja iz okeana. i ceo život radi na sebi, obuzeta je stvaranjem kao zaigrano dete u pesku… jedna druga, takođe sasvim posebna žena, rei kawakubo rekla je da stvara odeću za ženu koja je nezavisna i nije pod uticajem onoga što njen suprug misli…

jane march and tony leung

“imam na sebi haljinu od prirodne svile, istrošena je, gotovo prozirna. bila je nekada majčina, jednog je dana nije više obukla jer joj se učinila presvetlom, pa mi ju je dala. to je haljina bez rukava, vrlo izrezana. žućkasta je, kakva postaje svila nakon dugog nošenja. te se haljine sećam. mislim da mi lepo stoji. stavila sam kožni kaiš oko struka, možda kaiš moje braće. (…) tog dana sam, verovatno, imala onaj par cipela od zlatnog lamea sa štiklom. idem u gimnaziju u večernjim cipelama sa sitnim ukrasom od šljokica. tako mi je volja. (…) nisu te cipele koje čine neobičnim, nečuvenim, izgled male toga dana. čudno je da je tog dana mala imala na glavi muški šešir ravnog oboda, meki filcani šešir boje ružinog drveta sa širokom crnom vrpcom. presudna dvosmislenost slike je u tom šeširu. nijedna žena, nijedna devojka u koloniji nije u to vreme nosila muški šešir. a ni domorodka. ” (ljubavnik, marguerite duras)

mlada  marguerite duras

i starija, u parizu… fotografisao 1955. čuveni robert doisneau

Alana-zimmer8

photo by txema yeste, marie claire, italia, august 2010

“ja sam već upućena. nešto znam. znam da nije odeća ta koja ženu čini manje ili više lepom, ni nega, ni cena parfema, ni nakit… znam da je suština drugde. ne znam gde. samo znam da nije tamo gde žene misle da jeste. (…) ta izdaja žena prema sebi samima, od njih samih, uvek mi se činila greškom.” (ljubavnik. m. diras)

ostarela dirasova

“jednog dana, bila sam već u godinama, u predvorju neke dvorane prišao mi je nepoznati čovek. predstavio se i rekao: – poznajem vas oduvek. svi kažu da ste u mladosti bili lepi. došao sam da vam kažem da ste za mene sada lepši nego kada ste bili mladi, manje mi se sviđalo vaše lice mlade žene od ovog sadašnjeg, opustošenog.” (m. duras: prvi redovi romana “ljubavnik”)

Komentiraj

Filed under art, east, fashion, hats, movie, music