the greatest revolution

o, baš sam bila glupa (a sad sam paaametna). dugo nisam obraćala pažnju ko sam, šta mi treba, šta je dobro za mene… nisam se trudila. nisam uložila dovoljno vremena, truda, energije, a ni ljubavi da spoznam sebe. naravno, ne mislim na vulgarnu opsednutost sobom i samo sobom baziranu na predrasudi o svojoj dominaciji i tuđoj inferiornosti. zaista bih volela da budem sposobna i vična da ostatak čegagod posvetim dobrim, lepim, jednostavnim stvarima. i odnosima.

ovo  je blog koji progovara koju o modi, tj. o onom što stavljamo preko svoje kože kako bi se u toj svojoj koži osećali bolje i boljima. sigurniji. bezbedniji. više nalik sebi (ako odaberemo/priuštimo/kupimo/napravimo/osmislimo oklop od tkanine tako da on što više liči na ono šta smo ispod kože). i tu je ista stvar. nisam ni u tom segmentu bolje znala sebe. inače mi ormani ne bi bili prepuni sulude količine stvari koje niti su mi potrebne, niti baš liče na mene.

treba mi cvrkut ptica. i zelenilo. i stvari koje ne moram. odnosi koje ne moram. ne treba mi (ni) garderoba koju mogu sebi da priuštim omeđana cenama i ponudom u skladu sa standardom većinske kaste kojoj pripadam u ovom zemlji. (što bi rekli t’rex: i drive rolls royce / cause it’s good for my voice... a iz drugog džuboksa čuje se: ustajte prezreni na svetu…)

Резултат слика за love yourself revolution

m  i  n  i  m  a  l  i  z  a  m

jer sam rešila da se više osluškujem.

i jer sam odlučila da se više posvetim.

(što ne znači da nema više dana kada bih da budem šarena kao t’rexi)

kao što ne znači i da minimalizam mora da bude svačiji izbor. izbor (kao što sama reč kaže) treba da bude individualna stvar, ono što najviše tebi odgovara, tebi znači i na tebe liči.

minimalizam u svemu. jedna od mojih želja je da ima jedan ovakav prostor i živim od njega/u njemu:

ili ovakav:

a u slavu modnog minimalizma evo jedne ruskinje sa katalonskom adresom. nata mesnikovich. tamo gde je ona odrasla danas je -31 °C. magadan na dalekom istoku rusije. u zalivu ohotskog mora. tamo gde ono dodiruje i obale japana. na kraju, ili početku, sveta.

dragi bože, univerzume, dalaj lamo i svi ostali, zašto je daleki istok takav magnet za moje biće? eto, kad sam već na putu spoznaje, volela bih i to da spoznam. 

dok ne dođe do te samospoznaje vraćam se na priču o nati mesnikovich. dok se 2013. nije preselila u barselonu živela je u nekoliko ruskih gradova. upoznavala sebe na putu do minimalizma na jugu raspevane evrope. u voronježu je kreirala kostime za go-go igračice u opskurnim noćnim klubovima, u moskvi je radila za pop zvezde, pisala modnu kolumnu za jedan modni časopis, sarađivala u nekoj tv emisiji o modi…

mesnikovich.com

18.0.08 DB DRESS.jpg

ovo je moja omiljena mesnikovich haljina – dragon dress

18.0.07 DB DRESS.jpg

a ovo je bum dress

na natinom sajtu stoje i ove reči:

“it´s drapes. it´s lines. it´s minimal”

18.0.10 DB DRESS.jpg

double neck dress

Фотографија корисника Mesnikovich

Фотографија корисника Mesnikovich

Фотографија корисника Mesnikovich

ovi komadi odeće nate mesnikovich su dovoljni sami sebi. što sam starija sve manje nosim nakit. nekako mi je dovoljan dobar sat.

ali… ako je nakit zaista dobro dizajniran, kako mu odoleti? ovaj o kome sada maštam mislim da nije u konfliktu sa minimalizmom. a ni sa mojim bićem.

d  e  t  a  j

http://www.detaj.com

i , da, i on je sa dalekog istoka. iz japana. iz osake. (meni zanimljivo, prodaje se i u sibiru, u permu. tamo gde pravi najuzbudljiviju opersku scenu na svetu teodor currentzis…)

i ima priču. a meni je priča važna (kada se dopunjuje sa tišinom, pogotovu.)

Фотографија корисника Danchu Taipei

na sajtu piše ovo:

the creative process always starts by developing a feeling for the material, by endless trials, making the most of the metal properties.
in the distortion of the air, in shared times…
inspiration is always there.
away from decorative concerns, the goal is to find some beauty in the functionality and structure of objects.
all detaj jewelry is handmade in his workshop.
regardless of gender, creations address the individual.

designer : takayoshi yamanami

WE FIND BEAUTY IN FUNCTION AND STRUCTURE.
WE SEE BEAUTY IN BOTH CREATION AND DESTRUCTION.
WE CAN SEE GOD’S BEAUTY IN RUBBLE.

TINKERING IS SYNONYMOUS WITH POLISHING.
KNOWING THE PAST IN SYNONYMOUS WITH KNOWING THE PRESENT.
BEING AVANT-GARDE IS SYNONYMOUS WITH UNDERSTANDIN THE CLASSIC.

EVERY ACCOMPLISHMENT IS THE BEGINNING OF A NEW-STANDARD.

Сродна слика

-2

Фотографија корисника Danchu Taipei

 

eto, to bi bilo to za večeras.

Oglasi

the way to say no

(ova pesma koju u originalnoj verziji izvodi severnokorejska ženska grupa moranbong  veoma je važna u severnoj koreji, važna za njihovu propagandu. dakle, važna za kima. u njihovoj mitologiji planina paektu predstavlja mesto rođenja nacije. članovi grupe laibach su nameravali na svom nastupu u severnoj koreji da izvedu ovu stvar… nije bilo baš najbolje protumačena ta želja…)

posmatranje lica nije moja zabava. to je moja zabrinutost. posmatram ljude oko sebe gdegod se zateknem. bila sam sklona da pomislim da je problem u meni. da to što primećujem toliko sivila dolazi iz nekog dubokog izvora sivila u meni. jer: lepota je u oku posmatrača… sledi pitanje samoj meni, a kako čim odem u neku sredinu gde je estetika na pijedestalu, moje oko i duša ne mogu od uzbuđenja i radosti da stignu da registruju sve te količine lepote?  da ne patim od manjka rodoljublja i privrženosti sredini u kojoj živim, pa mi je sve tuđe lepše? u cilju daljeg istraživanja prešla sam na prisluškivanje razgovora ljudi pored kojih slučajno sedim u kafićima i onih koje uhvatim u letu, u prolazu, na ulici, u marketu, po hodnicima i drugim mestima… utisak je i dalje isti. ljudi ovde vode sive razgovore. sivo izgledaju, pa sivo i govore. neretko i crno (mada je crno moja omiljena boja, ali to nije ono na šta sad mislim).

ja (priznajem) poprilično visim na društvenim mrežama, imam naloge na fb, tumblru, pinterestu, twitteru… e, tu je druga slika. čak i među našim ljudima. tu pogotovu. svi srećni, zadovoljni, ostvareni, prelepi, ni traga problemima…  kao po kalupu, diktatu ili zapovesti. pravo na planinu paektu svi pošli. a možda na društvenim mrežama to mora baš tako.

kako je to moguće? da li su jedni ljudi na ulicama, a drugi na društvenim mrežama? da li smo neki srećni, a neki nesrećni? neki (o)tužni, a drugi presrećni?  ili su to jedni isti ljudi… ti na ulici i ti na instagramima…

zbunjuje me taj nesklad između zombiranih prilika u stvarnom životu i njihovo egzaltirano demonstriranje predobrog života na društvenim mrežama, u stanovima sve jednim nalik drugima, sa istim takvim pozama, tanjirima, šoljicama kafe, citatima, usnama i pogledima… zaista me zbunjuje. jer, život je jin i jang, smena dana i noći, kiše i sunca, sreće i tuge, dobrog i lošeg… sve to.

u suštini, kada moja glava malo bolje promisli, ovaj globalni svet sa mnoštvom tehničkih i raznih drugih mogućnosti nekako je upao u crnu rupu monotonije, umesto u carstvo mnogih i mnogih mogućnosti. umesto da cveta hiljadu cvetova, postali smo nalik jedni drugima na onaj najbezvezniji, najtužniji način. ne u smislu pobratimstva lica u svemiru, nego u smislu odustva hrabrosti da se bude svoj, drugačiji, autentičan…

naravno, zašto bi drugačije bilo u modi. čim izađeš na ulicu videćeš gomilu isto obučenih ljudi. prelistaj 2-3 modna čisopisa i videćeš sve, iste reklame, iste fotografije objavljene već milion puta na milion drugih mesta. dosadno!

i onda se zaista obradujem kada pronađem nešto/nekoga drugačijeg. sa pričom. sa idejom. snom. sa stavom. nekog poput sarah bruylant.  devojka iz belgije, ali umesto da ode u antwerpen na studije modnog dizajna, ona je otišla u amsterdam. i evo šta je postigla! vidi!

Сродна слика

Сродна слика

Сродна слика

kada odeš na njen tumblr sve će ti biti jasno.

http://sarahbruylant.tumblr.com/

jasno i glasno piše šta je njena misija: t h e *  w a y  *  t o  * s a y  * n o!

i po(r)uka (didaktika nije uvek odurna) da vreme je da kažeš ne dosadnoj odeći, dosadnom životu (onom koji vodi sav tzv. normalan svet), da prestaneš da pratiš trendove, sve te (bože me sačuvaj) influensere koji ti govore šta treba da nosiš. budi svoj/svoja i, majku mu, budi kreativan/kreativna!

evo pročitaj:

moja reč je i n t r o p i a (inner utopia), a njena je, očito, utopia. na tumblr profilu poželela je dobrodošlicu u svoj utopijski modni svet.

kaže da je njen rad reakcija na razočarenje modnom inudstrijom u kojoj je masovna potrošnja diktator koji vedri i oblači. umesto da u ormanu imamo 10 kvalitetnih stvari imamo tonu bezveznih, skroz nepotrebnih stvari koje ispadaju sa polica… njene kreacije su priča o ženi koja je stvorila svoj modno utopijski svet u kome ljudi smeju da budu drugačiji, svoji. svet u kome  je svaki dan festival i karneval, svet u kojem postoji razlika između “odeće” i “mode”.

Сродна слика

Сродна слика

Сродна слика

Резултат слика за sarah bruylant

a koji je tvoj način da kažeš ne svim tim pokušajima, okolnostima, da od nas naprave vojsku istovetnih koji ne biju svoje bitke, nego tuđe, ko zna kakve, bitke za cifre na računu ili nešto još gore?

Резултат слика за sarah bruylant

my fashion universe is a place where people wear crazy, bright, bold fashion. a kind of fashion which is on the edge of being art that is able to transport viewers and wearers to another place amongst the galaxy or one that is parallel. In this world, people make the difference between clothes and fashion.
imagine streets filled with colours, everyday is a festival, a carnival where no judgement exists and every shape becomes a personal message. (sarah bruylant about collection: meet me in another world)

njena kolecija iz 2015. zvala se “lost in connection“. govoreći o njoj sarah zapravo govori ono što sam napisala u uvodu, ono što je bilo moje polazište. (znači,  tin ujević je bio u pravu: “ne boj se, nisi sam! ima i drugih nego ti…”):

this collection is the result of a social media overdose.
today, you can’t escape from it, you need it to exist but you can’t be real on it. is there any compatibility between honesty and social media? we all have an idea of our perfect life and on those platforms, we all try to get closer to it. we carefully choose what we share, what we like, what we follow. in parallel to this, i got fascinated by those people that are not affraid of being different and even sometimes look weird to the rest of the world, that do not follow this standard of showing an ideal life. to reflect all these facts, garnments were made colorful and voluminous to attract the eye and oblige people to look at them, to follow them. but by ripping off some details and distorting the silouhette, the reality behind the beautiful picture is shown to the world. the high neck, heavy on the shoulders showing the overload brought by this constant pressure to look perfect. In addition to the outfits , the wigs are there to show that by trying to create yourself an identity you might just be losing your real self.

Резултат слика за sarah bruylant lost in connection

Сродна слика

silencio, por favor: paul harnden – shoeMaker(s)

paul harnden

#thepoetryofmaterialthings #handmade

https://vimeo.com/95197238

(pogledaj obavezno ovaj video!)

može li odeća da nosi tišinu? (i obuća, of course. za nečujne korake…) odeneš se, obuješ i – tišina! u tebi. oko tebe. dobro ti je…

pretpostavljam, jedan od preduslova je da je (i)  onaj ko je stvara predan tišini.

paul harnden zasigurno jeste.

i moju reč intropia prišivam mu.

i posvećenost.  zanatstvu. on je taj – maker.

nezainteresovan za svakodnevna, svakovekovna dešavanja. za njega kao da se industrijska revolucija nije ni desila. u principu mnogo držim do duha vremena, ali je jasno zašto me ovakvi posvećeni osobenjaci fasciniraju. navući na noge cipele koje je stvorio paul harnden i obući njegovu odeću na sebe i zakoračiti u “godinu potopa” margaret atwood… u pravu rEvoluciju. ili u polje. a onda navući njegove floralne komade za proslavu. kadgod. svi su oni pravljeni da traju. ne jednu, pola sezone, dok je u trendu, dok je u modi, dok je in, dok se lajkuje i šeruje, nego za godine i decenije. i duže, sa puno pažnje, ručno stvarano… i za amiše i za urbane duše. za radnike i za umetnike. (ok, za one sa lovom, ali tako je to…)

iako mu to, sigurna sam, nije namera, p a u l   h a r n d e n je jedan od onih koji podstiču. edukuju, menjaju… jedan od onih koji nam baš trebaju.

galliano voli da nosi ono što paul stvara. meni se svidelo to što je rekao za njega da je “v e r y   g r e t a   g a r b o“…

o ovom povučenom od javnosti stvaraocu iz brajtonu (rođenom u kanadi) zna se koliko on dopušta da se zna. postoji tek jedan intervju i to samo u papirnom izdanju some/things magazina,,,( broj iz septembra 2011, razgovor vodio derek thomson). i odlomci tog razgovora po internetu.  nešto video zapisa njegovih i o njemu. i fotografije njegovih kreacija, od cipela do šešira. (toliko od toga bih volela da nosim. jer, znaš, ponekad i materijalne stvari prave poeziju... ali, ne nosim ih. jer život u nekim zemljama, poput ove moje, tek je kod prozaičnosti stao…)

neko je primetio da postoji sličnost između josepha beuysa i njega. složila bih se i tu. i baš mi se sviđa što ne posećuje partije i sva ta kao obavezna, oficijalna smaranja. prodaje po probranim mestima (dover street market u londonu, autumn sonata, shanghai… ). cenim da bi se njegovi šeširi svideli i mačku dr seussa. i neobičnom (sjajnom!) kineskom umetniku sa imenom luo xu (o kome se spremam da pišem)…

pravi i muziku i kratke filmove…. i nameštaj. i fotografiše. a nosi ga na pr. i richard serra.

i diane keaton, kojoj je jedan od omiljenih kreatora.

diane keaton, vanity fair cover photographed by annie leibovitz, steal her style vickiarcher

diane keaton za vanity fear, annie leibovitz

Paul Harnden at work

paul  harnden stvara

Paul Harnden Shoemakers - Google 検索

sve te cipele… 

Paul Harnden Red Shoe. My life would be complete if only I owned a pair of these!!!!

paul harnden

paul harnden

Paul-Harnden-womens-jacket.

Paul Harnden:Paul Harnden (ポールハーンデン) コート/買取実績/ナチュラル系ブランド宅配買取専門店ドロップ[drop]

Paul Harnden - Wool Twill 4 Button Blazer Jacket by Evergreen Consignment

Paul Harnden Shoemakers Women's Black Jacket 50% Wool 50% Linen

This is Paul Harnden's view of the world.

http://www.paulharndenshoemakers.com

https://vimeo.com/82275312

Paul Harnden Shoemakers www.autumn-sonata.com

autumn sonata, shanghai

http://www.song.at/songsong/paul-harnden/

screening: let them believe (2014), paul harnden and stuart pitkin, 3rd october, 19:30, 20:30.

let everything that’s been planned come true
let them believe
and let them have a laugh at their passions
because what they call passion actually is not some emotional energy
but just a friction between their souls and the outside world
and most important let them believe in themselves
let them be helpless like children
because weakness is a great thing and strength is nothing
when a man is just born he is weak and flexible
when he dies he is hard and insensitive
when a tree is growing it is tender and pliant
but when it is dry and hard it dies
hardness and strength are death’s companions
pliancy and weakness are expressions of the freshness of being
because what has hardened will never win.

 

 

Missing my playground

nedostajalo mi je ovo mesto. bila sam negde drugde. i fizički i na sve druge načine. neka mesta su me radovala, a neka bolela. život je  rolerkoster. gore, dole, sporo, brzo, suludo…volela bih da smo svi zdravi, dobri, ispunjeni i radosni. ali, nismo…

kada više ne mogu, kada sam poluprazna, a ne polupuna čaša moram da dopustim da me lepota pronađe. to je moj kiseonik. moj način opstanka. i ostanka.

sećaš se onog prošlogodišnjeg spota solange za pesmu “cranes in the sky“? na samom početku ona nosi tu famoznu ružičastu jaknu.

pogledaj:

ta jakna, pulover ili štagodveć napravljena je od memorijske pene. pene koja pamti pokrete tela koje je nosi. umetničko je delo berlinske multidisciplinarne dizajnerke nadine goepfert.  ovo je njen site: nadinegoepfert.com

svi njeni komadi su konceptualni. fluidni.  egzistiraju na tankoj granici između odevnog predmeta i skulpture. nadin kaže da je apsurdno da se danas telo više prilagođava odeći, nego odeća telu. njeni komadi od memorijske pene pamte govor tela, telo ih preoblikuje… materijal koji nas se seća. koji zna ko smo ispod njega. istovremeno taj materijal utiče na telo, na pokrete i ponašanje onoga ko ga nosi. i još nešto – ta ružičasta memorijska pena nastavila je da postoji i kada ju je solange skinula… polako vratila se onome što je bila na početku…

lepota br. 2

(opet negde tamo između umetnosti i mode)

lepota koja dolazi iz daleka, iz kine. slike i haljine. želim ih sve. i slike. i haljine. umetnik je lu jian jun. rođen 1960. u godini gladi i nemaštine. imao je bolno, tužno detinjstvo, spas je tražio i našao u slikanju. dečak je postao i profesor slikanja, na shandong academy.  slika simetrične slike tih zagonetnih, usamljenih žena. one sede, a haljine šušte. šušte… na putu svile.

吕建军

Lu Jian Jun (吕建军; aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Province, China; based in Danville, California)

Lu Jian Jun (吕建军; aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Province, China; based in Danville, California)

Lu Jian Jun (aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Pr, China)

Lu Jian Jun (吕建军; aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Province, China; based in Danville, California)

artist Lu Jian Jun (aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Pr, China)

lu jian jun 

lepota br. 3

marina abramović. konačno je na srpski prevedena njena knjiga “prolazim kroz zidove“. pročitah  je u dahu. na str. 187. marina piše:

“otišla sam u yamamotovu prodavnicu i kupila fantastičan komplet: crne pantalone, asimetričan sako i belu košulju kojoj viri samo jedan vrh kragne. još posedujem taj komplet i mogu bilo kada da ga obučem – to je klasika. taj komplet doneo mi je otkrovenje. bio je toliko udoban i elegantan; u njemu sam se naprosto osećala. nisam mogla da poverujem u kojoj meri je izmenio moj stav prema najobičnijem hodanju ulicom. osećala sam da sam prelepa. “

u intervjuu za anOther magazine pominje opet mog omiljenog dizajnera:

would you describe fashion as a language and a discourse, as barthes did?
fashion plays an important role in all cultures and it is definitely a language. recently, i looked at the film wim wenders made about yohji yamamoto. he said that in the past if somebody went to sleep and put their clothes on a hanger, just by looking at the hanger you would know if the person is a cook, gardener, artist, writer etc. the clothes exactly described the profession. now it’s not like that anymore. fashion makes the language, so that you can be whatever you want.

i opet velika lepota…

kasno sam noćas legla, a jutros se rano probudila. well, pred put me uvek uhvati nervoza… polubunovna već u krevetu posegnula sam za mobilnim. i prva stvar koju sam videla ostavila me je bez daha. ali, zaista. evo ne prestajem da gledam taj jednominutni video. noćas sam pisala taj post “la grande bellezza” i, očito, još sam na tom talasu.

evo ovo sam videla:

brend poetičnog imena ageless einzelgänger, kolekcija ss18. iza ovog  avangardnog, anti-fashion brenda sa sopstevnom estetikom koja slavi minimalizam i bezvremenost, stoje kie hye lee i jin lee koje već neko vreme pratim na instagramu. (@agelesstheofficial.com , @kleeheelk , @jin0.1 ) gledam njihove šetnje po ulicama i parkovima new yorka… oboje besprekorno stilizovani, sofisticirani, uvek u crnom, baš  kao ime njihovog dela – ageless einzelgänger (einzelgänger na nemačkom znači “usamljenik”) . i jedan pas. i pokoji prijatelji senzibiliteta nalik njihovom. tako zen. pritajeni, fragilni, zagonetni, tajanstveni… kao da nisu iz ovog vremena. kao da se izašli iz nekog murakamijevog romana…  o njima znam samo na osnovu njihovih fotografija i fotografija njihovih modela. tek tu i tamo pokoja reč. na njenom instagram profilu piše: anti current fashion… i da sakuplja yamamotove vintage komade! njih dvoje definitivno nisu samo dizajneri odeće, nego i dizajneri jednog sasvim posebnog načina življenja. nepretenciozno spajaju istočno i zapadno. i posvećeno redefinišu prošlost. stvaraju kostime za film, balet, pozorište…

na njihovOm, isto toliko pritajenom, diskretnom sajtu, piše da materijali za njihove kolekcije dolaze iz japana, iz jedne stare fabrike u nagoyi. krajem meseca predstaviće najnoviju kolekciju u parizu.

ovo je adresa njihovog sajta:

http://www.agelesseinzelganger.com

Фотографија корисника Ageless Einzelgänger

na njihovoj facebook stranici kažu:

ageless einzelganger; sketched in new york, hand-made in japan, and presents in paris. as anti-fashion garment designers, our goal is to preserve traditional craftsmanship that are not only involved in creating garments, but to continue the beautiful legacies, cultures, and histories that have been left for our generation.

our approach to designing garments and developing our narrative comes from surrealistic visuals and sounds. but when our imagination comes to reality, we focus on actual functionality that one will wants to wear in daily life and age together.

ovaj lepi, kratki video gore koji najavljuje njihovu novu kolekciju prati muzika koju je 1906. u italji napisao sergej rahmanjinov.  prethodne dve godine je proveo u baljšom teatru, a onda je došlo do kreativnog i političkog raskida i rahmanjinov sa suprugom natalijom te 1906. prvo odlazi u firencu, a onda u mestu marina di pisa (u koje su bili zaljubljeni i gabriele d’annunzio i eleonora duse o kojima sam pisala ovde) iznajmljuju vilu. tu su dolazili putujući lokalni muzičari i pred slavnim maestrom pevali, svirali, a jedna od njih je volela da mu svira polku, čiju je melodoiju rahmanjinov ovekovečio u delu “italijanska polka“… kompozicija u isto vreme vesela i melanholična privukla je pažnju i ove dve tanane duše. razumljivo.

сергей рахманинов sa kćerkama

kie hye lee leti, sanja, diše ulicama new yorka…

kie hye lee i jin lee

ja ću još jednom ovo da pogledam i odslušam:

laku noć.

winter sonata

prekrio me talas. pokušavam što bezbednije da se izvučem, ali mi teško ide… hladni i sivi dani nisu za mene. samo čekam da prođu. uz svu svest da je svaki dan života neponovljiv, nenadoknadiv… ali, ja na ovakvim temperaturama, odsustvu svetlosti i prevazi noći nad danom sebe ne mogu ni da vidim. a kada se ne vidim (ne mislim spolja, nego, pre svega, iznutra) kao da ne postojim. a ako ne postojim zašto me onda sve to dotiče? jedva uspevam da radim i ono što najviše volim: sanjam, čitam, pišem, gledam filmove… ne mogu ni da spavam. samo dišem. a i to nije neko disanje. plitko, a brzo, uznemirujuće. moj bože, šta bih ja radila u beskrajnoj noći nordijskih zemalja?

jednu lošu stvar prati druga i tako pletu niti od nekog jako dugog zimskog šala. a šta će mi taj šal kad izlazim na minus samo kada je neophodno?

dok čekam duge dane, sunce i zeleno ruka mi je krenula za belim, broširanim koricama. na njima piše: 20 pisaca, 25 priča. antologija savremene japanske priče. i tu sam se sakrila. usred te bez suvišne reči opisane japanske melanholije i mirnoće (to su teme). u prethodnim životima sanjala sam u japanu…

i hvala izdavačkoj kući tanesi za ovu knjigu.

a kakve veze ova antologija ima sa modom, s obzirom da je ovo, ipak, nekakav fashion passion blog? na str. 47. počinje murakamijeva priča “tony takitani”. čovek bi rekao da je ovo anti-fashion priča. o mladoj ženi koja ne zna kako da se izbori sa porivom za kupovanjem, gomilanjem nove i nove garderobe. njen muž, onaj kome je pravo ime tony takitani,  uz svu silnu ljubav koju oseća prema njoj, ne može da joj ne skrene pažnju na probleme koji iz toga proizilaze… ali, ona je i bukvalno postala žrtva mode. (kako? pročitaj priču.) a ono što je tonija privuklo ovoj ženi bio je upravo način na koji je ona nosila garderobu… i haruki murakami zna da prepozna taj poseban način:

nikad ga nije previše zanimalo šta drugi ljudi nose, niti je bio od onih ljudi čiji um registruje svaki odevni predmet na nekoj ženi, ali u oblačenju ove devojke postojalo je nešto tako predivno da je na njega ostavilo dubok utisak: čak bi se moglo reći da ga je ganulo. oko njega je bilo puno žena koje su se oblačile elegantno, a još više onih koje su se odevale da bi privukle pažnju, ali ova devojka bila je drugačija, potpuno drugačija. odeću je nosila tako prirodno i dostojanstveno kao da je ptica koja se umotala u poseban vetar spremajući se da odleti na drugi svet. nikad nije video ženu koja je nosila svoju odeću sa toliko očigledne radosti. a sama odeća izgledala je, tako obavijena oko njenog tela, kao da ima neki sopstveni život.”

randommovies: “Tony Takitani, 2004 ”

http://tonytakitani.tumblr.com/

Сродна слика

japanski reditelj jun ichikawa 2004.  adaptirao je za film ovu priču koju je haruki murakami prvi put objavio 2002.  na stranicama the new yorkera. ovo je minimalistički film, bez puno dijaloga, pun govoreće tišine, sa nenametljivim naratorom u pozadini… i prelepom muzikom koju je specijalno za ovaj film uradio ryuichi sakamoto.

 

 

Резултат слика за トニー滝谷

"To be modern is to tear the soul out of everything." Yohji Yamamoto:

“to be modern is to tear the soul out of everything.” yohji yamamoto

 

Сродна слика

Сродна слика

ako želiš pogledaj film online ovde:

a tema iz filma koju je komponovao i izvodi ryuichi sakamoto je ovde:

p.s. tek kada sam pustila ovaj post videla sam na socijalnim mrežama da je na današnji dan 1949. godine rođen haruki murakami. lepa slučajnosti…

after a visit to the beach…

nije me bilo podosta, jer: after a visit to the beach, it’s hard to believe that we live in a material world. (pam shaw)

zapravo, nije teško ni nakon plaže poverovati da živimo u materijalnom svetu. preočit je. teže je da shvatimo zašto živimo u tako materijalnom svetu. ili zašto smo dozvolili da to bude tako. (o, bože, ne volim da govorim u ime drugih, vraćam se na prvo lice jednine. to je i poštenije.)

čovek beži sve brže od svega onoga što ovaj zemaljski život čini lepim i dobrim. beži od slobode, od prirode, od sebe, od smisla… na delu je i antiduhovnost i antiintelektualizam. nikakav napor nije potreban ni da bi se to uočilo.

ali, na plaži zaboravim sve to. sav taj svet.  zato i volim da sam tamo od jutra do zalaska sunca. (bila bih i od izlaska kada bih naterala sebe da rano ustanem.) odeš sa dragim ljudima, smeješ se, dišeš, zatvoriš oči i pustiš telo i sunce da postoje jedno pored drugog, plivaš, roniš, voliš i meduze i velike talase, slušaš šum mora i huk vetra, gledaš u plavo i zeleno. i sve je drugo besmisleno.

posle 11 dana vratih se. u tzv. stvarnost. a kad zatvorim oči vidim talase. i plavo. i svetlost!

bitnije stvari vidim zatvorenih očiju.

zato, kad ih otvorim,  kad god mogu,  biram šta ću da gledam:

  • film “snowden” olivera stona. i slušanje muzike petera gabriela!
  • u novom “original magazinu”  čitam tekst koji je jelena đoković napisala. lep, topao i pametan putopis o ekvadoru.
  • a ovih dana ću sebi na dar da kupim “praznik beznačajnosti” milana kundere. i nadam se da to nije njegova tačka…
  • ako voliš edwarda hoppera pogledaj i ti ovaj film:

 

  • ako imaš dobar ukus za umenost i voliš nakit obrati pažnju na ovo:

moja omiljena georgia o’keeffe nosila je njegov nakit i volela njegove kinetičke skulpture. i imala ih u svom lepom domu u novom meksiku. on je alexander calder.

“i wish people were all trees and i think i could enjoy them then.” (georgia o’keeffe)

georgia o’ keeffe  i broš koji je dizajnirao njen prijatelj alexander calder

georgia o’keeffe u svom domu ghost ranch i skulptura alexandera caldera

nakit koji je calder dizajnirao

 

alexander calder, 1954

i tako, lepota je u oku posmatrača…

erich fromm nam je u “umeću življenja” skrenuo pažnju da izbegavamo društvo trivijalnih ljudi.

sebi želim da posetim plažu kad god mogu, da se okružim lepim stvarima i dobrim, kreativnim i mudrim ljudima. i  sve ružno i zlo da me izbegava i da ja izbegavam u širokom luku.

čovek ne bi trebalo  da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih uveri kako je slep. (erich fromm)

ovih dana moji omiljeni kreatori yohji yamamoto i rei kawakubo imaju rođendane. on je napunio 73 godine (3. oktobra), a ona (danas) 74. i nakon nedavno završenog paris fashion week-a konstatujem da su njih dvoje i dalje najmlađi kreatori na svetu.

 

…“One may have such yearnings at any age, and Kawakubo was into her thirties when she met the love of her youth, Yohji Yamamoto. There was something pharaonic about their glamour as a couple, that of two regal and feline siblings with a priestly...