Category Archives: wildsidefashion

A Myrica Village

i večeras letim daleko! na ovu adresu:

 no.134 qianlong road, yangmeiling, hangzhou 310008, china
hotel: a myrica village

栖迟

daleki istok. i istok kine. xihu district, hangzhou, 10-ak minuta vožnje od slikovitog west lake. sobe sa pogledom na planine, vrt i plantaže čaja.. šest soba za osamu. beton. minimalizam. umetnost dekonstrukcije. tišina. i zen. nije za profi turiste. u lobiju čuveni kineski aesthetics & art magazin mind. i još neki probrani magazini. i knjige (npr. duchamp)…
a napolju ptice…
volela bih da ovakav bude moj prvi susret sa kinom. baš taj hotel. skriven od pogleda. a sa pogledom.
jedna devojka iz barcelone kaže da je taksista jedva pronašao ovu lokaciju. idealno.
iza projekta stoje jedan lekar, jedan arhitekta i tri biznismena. zvuči kao scenario nekog lepog i sporog filma.

naravno, moj omiljeni youTube kanal – yitiao

fotografije su odavde

Фотографија корисника NomadsLife

 

soba s pogledom

site? biće uskoro:

http://myricavillage.com/

fotografije srećnih posetilaca možeš da vidiš ovde:

https://www.dianping.com/newhotel/13925391

pa, laku noć.

 

Oglasi

Komentiraj

Filed under art, china, design, east, fashion, meditation, motion, nature, wildsidefashion

waters will run, rivers will turn

na njegovom sajtu su reči koje me kupuju:

L U I H O N is about a story, harmony and philosophy…

luihon.com je ta adresa…

znaš da ja držim do priče. nepretenciozne, pritajene, ali postojane. nežno / snažne.

pa, gledam nazive kolekcija. poezija… obrati pažnju:  kolekcija jesen/zima 2016: “waters will run, rivers will turn“, proleće/leto 2017: tomorrow, i’m coming home“. 

lui hon dolazi iz malezije, ima kineske korene, a školovao se i stvara u melburnu. pomoću crteža, makaza, igle, tekstila i konca priča svoju jin i jang priču o harmoniji, o balansu i proporcijama. o krhkosti, o unutrašnjoj lepoti i njenoj snazi. njegov dizajn priča je o slobodi i njenim manifestacijama i putevima. fluidno, slojevito, sa mogućnošću kombinovanja komada i preplitanja, jer ove stvari zovu  individualnost, ohrabruju je… fragilno i snažno. potrebno vam je samopouzdanje da nosite ovo, da ne plivate niz aktuelnu modnu reku, ali vam ova odeća i podupire samopouzdanje. lui  je odrastao okružen jakim ženama i kreacije govore to. posvećeno i zaigrano se upušta u proces i ekspirement.

žena treba da bude bogata i priušti sebi ovo. treba? mora! barem ova žena. (uz svu svest o money for nothing istini…) sad mi samo preostaje da smislim kako da zaradim novac. 🙂

a najbliža adresa gde se može naći u ovom delu sveta je:

eigensinnig, sankt-ulrichs-platz 4
1070 vienna
http://www.eigensinnig.at

+++

iz sveta mode kao uzore navodi ova imena: yohji yamamota, ann demeulemeester, maison margiela, tom ford… ne iznenađuje me.

muzika, film, fotografija, likovna umetnost takođe su važan deo njegovog života i stvaralaštva, pa neretko sarađuje sa umetnicima iz ovih sfera. jedan od njih je japanska umetnica  koja pravi magiju od papira – nakano kaoru. ali, ne samo ona.

meni se baš dopada ovo što ovaj mladi čovek stvara. a tebi? šta se tebi dopada?

“i was raised by strong women, whose tenacity, courage and inner strength continue to inspire the type of muse i design for. i want to be valued by a woman with tremendous strength and courage.” – lui hon

+++

Lui Hon on the rise>>>

2 komentara

Filed under art, design, east, fashion, philosophy, wildsidefashion

budi svoj(a) i jedi pastu

gotovo iz svih medijskih oružja, i tradicionalnih i ovih najsavremenijih elektronskih, gađani smo porukama da volimo sebe. i nekako se najviše obraćaju nama ženama. (jasno im je da smo mi deficitarne sa tom vrstom ljubavi?) problem je što obično zaborave da je to nemoguća misija ako prethodno ne spoznamo to „sebe“, taj objekt naše (predstojeće) ljubavi. možda misle da se to podrazumeva, ali da je to tako lako ni sokrat ne bi posezao do proročišta u delfima.

nekako sam uvek mislila da su italijanke pošteđene potrage za tom ljubavlju, one kao da je prirodno poseduju. izgledaju savršeno i mimo modnih diktata o idealnim merama, tj. ne izgledaju kao da su jedva preživele dijetu, naprotiv, a zgodne su, zanosne, glasno se smeju i ono najbitnije – deluju zadovoljne sobom. a jednu pastu! mnogo paste!!! sophia loren je jednom odala tajnu svoje zanosne figure: „sve što vidite, dugujem špagetama!“ međutim, nedavno se pojavio poster za predstojeći kanski filmski festival sa fotografijom ništa manje zanosne claudie cardinale. na posteru ona iz 1959, pleše na nekom rimskom krovu. sve bi bilo u redu da na posteru stas ove filmske legende nije u photoshopu smanjen barem za broj. čemu to i zašto? šta je autor plakata pokušao da nam poruči? da i italijanke negde greše? da mlada claudia nije bila dovoljno zgodna?

srećom, ne misle svi tako, ne posežu niti za fotošopiranjem, niti za dijetama, već shvataju razliku između suštine i… praznine? jedna od tih koje su znale suštinu uvek je bila i georgia o’keeffe. poznata po svom umetničkom radu, načinu života, snažnom ličnom stilu i insistiranju na onoj istini iz delfa. od 17. do 28. maja možeš da pratiš kanski filmski festival, a sve do 23. jula ako letiš preko okeana obavezno poseti brooklyn museum i izložbu „georgia o’keeffe: living modern“, izložbu koja slavi snagu individualnosti, autentičnost i nezavisnost jedne fascinantne ličnosti. (o njoj sam pisala ovde i ovde)

someone else’s vision will never be as good as your own vision of your self. live and die with it ’cause in the end it’s all you have. lose it and you lose yourself and everything else. i should have listened to myself.” – georgia O’keeffe 

georgia o’keeffe, photo by bruce weber,  1984

sad,  kada si već u njujorku možda na njegovim ulicama zapaziš i ovu ženu,  lyn slater, sedokosu univerzitetsku profesoricu koja ne krije svoje godine (63), modnu ikonu u usponu, vlasnicu netipičnog modnog bloga „accidental icon“, zaštitno lice najnovije mango kampanje “a story of uniqueness“, ženu koju je angažovao i elite model management, kreativnu osobu koja promoviše stav „budi svoj“. oscar wilde je već odavno u svom geniju primetio da nam ništa drugo ni ne preostaje, svo ostalo je već zauzeto.

lyn slater, photo carmen daneshmandi

ako i ne putuješ gotovo o svemu, ako želiš,  možeš da se informišeš i na internetu, tu možeš i da poručiš knjigu (ako možeš da izdvojiš tridesetak dolara)  koju se izdale ove dve fenomenalne žene, takođe njujorčanke, majka i kćerka, elisa goodkind i lily mandelbaum (o njima sam pisala ovde). njihova knjiga se zove

t r u e   s t y l e   i s  w h a t ‘s   u n d e r n e a t h:

t h e  s e l f –  a c c e p t a n c e   r e v o l u t i o n“.

zvuči snažno i istinito, zar ne? elisa je dugo bila urednica i stilista u najprestižnijim modnim časopisama i kaže da ju je narastajuća komercijalizacija mode sve više frustrirala, pa je sa svojom kćerkom, antropologom lily, pokrenula site/projekat  „style like u“ o ljudima sa sadržinom, koji grade svoj sopstveni stil. kada sledeći put izađeš na ulicu pokušaj da obratiš pažnju na one ljude koji ne izgledaju nalik drugima, jer stil je način da kažemo koju na temu ko smo, bez da otvorimo usta.

“people are very beautiful when you pay attention to them.” elisa goodkind 

being ‘stylish’ is not synonymous with being young, rich, thin, trendy or famous. it is not about having a designer label or an ‘it’ bag -true style is a reflection of the nonconformist spirit of the person underneath the clothes.” (elisa & lily)

StyleLikeU

Komentiraj

Filed under art, design, fashion, movie, wildsidefashion

g(old) ili šta sve možeš u kini kada si star, a tako mlad…

ne mora da bude kao u tinovoj “svakidašnjoj jadikovki”. mislim posebno na onaj deo kada kaže da je mučno, najmučnije, biti već star, a tako mlad…

evo šta sve možeš u kini kada si star, a  mlad:

možeš da postaneš filmski ili modni star, npr.

dame imaju prednost:

h u a n g   y a n z h e n  (黄炎贞)

74 godine. šta kažeš?  ova lepa žena  na harliju zove se huang yanzhen. zovu je goddess granny. u njenom životu nije sve bilo bajno, sa 18 godina su je udali, danju je radila teške poslove u polju, a uveče se bavila glumom… tek sada ostvaruje svoje snove, poput putovanja na tibet i šetanja modnom pistom. kaže da su godine samo brojke i da nikada nije kasno da ostvariš svoje snove.

What style she has! She dons a green and metallic coat, teaming it up with large oval sunglasses and cherub earings

65b5de9egw1f7ix91kam6j2328225b2c

65b5de9egw1f7ix309puyj22zj208npe

fotografisao ju je ding guoliang, poznat u kini pod imenom xiaoyejiexi. njegove fotografije preuzela sam sa sajta  what’s on weibo koji je kreirala sinolog i japanolog iz holandije, manya koetse i sa shanghaidaily.com.
btw. ovo dole je ding guoliang sa svojim 85. godišnjim dedom, bivšim farmerom koji je ceo život uzgajao pirinač i bambus, a od koga je unuk sada napravio modnu ikonu. ding guoliang smatra da i stari ljudi zavređuju pažnju i da je i njima potrebno malo uzbuđenja u životu. ja se slažem.

 

d e s h u n   w a n g

 

81-godišnji deshun wang postao je poznat široj javnosti nakon što se pretprošle godine pojavio na nedelji mode u pekingu kao model na reviji kineskog dizajenera hu sheguanga i pokazao besprekoran torzo i neverovatnu energiju. ovaj pozorišni i filmski glumac sa 44 je počeo da uči engleski, sa 49 godina ostavio je sve i otišao u peking gde je živeo kao skitnica. u pedesetoj je prvi put je ušao u fitnes klub, a sa 57 se vratio na scenu i stvorio svoj jedinstveni umetnički program „living sculpture performance“. poručuje: „niko ne može da vas spreči da uspete osim vas samih. kada dođe vreme da zasijate, budute najsjaniji!“

 

evo ga u glavnoj ulozi u filmu seven days koji je režirao xing jian. pogledaj. film je odličan. ima i zvaničnu potvrdu sa filmskog festivala u montrealu 2016.

Komentiraj

Filed under art, china, east, fashion, wildsidefashion

winter sonata

prekrio me talas. pokušavam što bezbednije da se izvučem, ali mi teško ide… hladni i sivi dani nisu za mene. samo čekam da prođu. uz svu svest da je svaki dan života neponovljiv, nenadoknadiv… ali, ja na ovakvim temperaturama, odsustvu svetlosti i prevazi noći nad danom sebe ne mogu ni da vidim. a kada se ne vidim (ne mislim spolja, nego, pre svega, iznutra) kao da ne postojim. a ako ne postojim zašto me onda sve to dotiče? jedva uspevam da radim i ono što najviše volim: sanjam, čitam, pišem, gledam filmove… ne mogu ni da spavam. samo dišem. a i to nije neko disanje. plitko, a brzo, uznemirujuće. moj bože, šta bih ja radila u beskrajnoj noći nordijskih zemalja?

jednu lošu stvar prati druga i tako pletu niti od nekog jako dugog zimskog šala. a šta će mi taj šal kad izlazim na minus samo kada je neophodno?

dok čekam duge dane, sunce i zeleno ruka mi je krenula za belim, broširanim koricama. na njima piše: 20 pisaca, 25 priča. antologija savremene japanske priče. i tu sam se sakrila. usred te bez suvišne reči opisane japanske melanholije i mirnoće (to su teme). u prethodnim životima sanjala sam u japanu…

i hvala izdavačkoj kući tanesi za ovu knjigu.

a kakve veze ova antologija ima sa modom, s obzirom da je ovo, ipak, nekakav fashion passion blog? na str. 47. počinje murakamijeva priča “tony takitani”. čovek bi rekao da je ovo anti-fashion priča. o mladoj ženi koja ne zna kako da se izbori sa porivom za kupovanjem, gomilanjem nove i nove garderobe. njen muž, onaj kome je pravo ime tony takitani,  uz svu silnu ljubav koju oseća prema njoj, ne može da joj ne skrene pažnju na probleme koji iz toga proizilaze… ali, ona je i bukvalno postala žrtva mode. (kako? pročitaj priču.) a ono što je tonija privuklo ovoj ženi bio je upravo način na koji je ona nosila garderobu… i haruki murakami zna da prepozna taj poseban način:

nikad ga nije previše zanimalo šta drugi ljudi nose, niti je bio od onih ljudi čiji um registruje svaki odevni predmet na nekoj ženi, ali u oblačenju ove devojke postojalo je nešto tako predivno da je na njega ostavilo dubok utisak: čak bi se moglo reći da ga je ganulo. oko njega je bilo puno žena koje su se oblačile elegantno, a još više onih koje su se odevale da bi privukle pažnju, ali ova devojka bila je drugačija, potpuno drugačija. odeću je nosila tako prirodno i dostojanstveno kao da je ptica koja se umotala u poseban vetar spremajući se da odleti na drugi svet. nikad nije video ženu koja je nosila svoju odeću sa toliko očigledne radosti. a sama odeća izgledala je, tako obavijena oko njenog tela, kao da ima neki sopstveni život.”

randommovies: “Tony Takitani, 2004 ”

http://tonytakitani.tumblr.com/

Сродна слика

japanski reditelj jun ichikawa 2004.  adaptirao je za film ovu priču koju je haruki murakami prvi put objavio 2002.  na stranicama the new yorkera. ovo je minimalistički film, bez puno dijaloga, pun govoreće tišine, sa nenametljivim naratorom u pozadini… i prelepom muzikom koju je specijalno za ovaj film uradio ryuichi sakamoto.

 

 

Резултат слика за トニー滝谷

"To be modern is to tear the soul out of everything." Yohji Yamamoto:

“to be modern is to tear the soul out of everything.” yohji yamamoto

 

Сродна слика

Сродна слика

ako želiš pogledaj film online ovde:

a tema iz filma koju je komponovao i izvodi ryuichi sakamoto je ovde:

p.s. tek kada sam pustila ovaj post videla sam na socijalnim mrežama da je na današnji dan 1949. godine rođen haruki murakami. lepa slučajnosti…

Komentiraj

Filed under art, design, east, fashion, movie, music, tokyo, wildsidefashion

Zhu ChongYun

„u lepom prolećnom sunčanom danu,

devojka nosi sa sobom korpu,

na seoskoj stazi bere dudove

lišće za svilene bube.“

( pesma iz prve kineske zbirke pesama „ši đing„)

ZHUCHONGYUN Wu • beginning fall/winter fashion show

no, nije proleće kao u pesmi. zima je. hladna zima. a hladne zime me uspore. bezmalo parališu. nisam za akciju. (što i nije tako loše, jedan je od puteva da se približim tišini.) prikuju za krevet. a krevet pun knjiga, časopisa, beležnica, olovaka, flomastera i kojekakvih uređaja kako bih bila u toku sa svetom, non-stop, kao da sam ratni izveštač ispod jorgan planine. (a jasno je da bez tih uređaja za praćenje tokova sveta više bih bila u kontaktu sa tokom svoje svesti. i podsvesti… ) prateći svetske tokove naiđoh na nekoliko fotografija na kojima su uhvaćeni neki meni zanimljivi modni trenuci. trenuci lepote i harmonije. i kako je daleki istok stigao do juga evrope. do italije. a nekada su evropljani odlazili na daleki istok po svilene bube i svilu kako bi tu smirujuću lepotu doneli ovde. sada ona stiže sama. na krilima kapitala i filozofije da tiha voda breg roni. zhu chongyun je od 2014. na čelu italijanskog brenda krizia (koji je 1954.osnovala jedna druga žena, mariuccia mandelli). kriziu je, zapravo kupila marisfrolg fashion group iz shenzhena koju je zhu osnovala kada je imala samo 29 godina. zamišljam tu 1993. u kini i nju kako započinje svoj posao. pretpostavljam da tada i tamo nije bilo jednostavno biti žena (kao ni bilo gde na ovom svetu) i početi da gradiš svoje snove. ljudi sa dalekog istoka i mi zapadnjaci imamo sasvim drugačiji doživljaj vremena. mi bismo sve i sada, a  ni su strpljivi, istinski strpljivi. volela bih da sam iz te dimenzije.

2015-06-18-1434654330-4252279-Zhu2.jpg

2015-06-18-1434654593-6470243-Zhu4.jpg

zhu

zhu

zhu chongyun

Сродна слика

zhu chongyun, verovali ili ne, rođena je 1964, a izgleda kao mnogo mlađa žena… obrazovana, ambiciozna, sposobna, smirena, nadarena, inspirisana umetnošću sveta, ali i filozofijom podneblja iz kojeg potiče. živi  između kine i italije, paralelno vodeći nekoliko brendova u kini i kriziu u italiji.

 

zhu je modni dizajner i inženjer po obrazovanju. njena prva kolekcija inspirisana je filmom  andreja tarkovskog “solaris” što meni već dosta govori o njoj.

 

2016 ss

my basic philosophy is this: slowness is speed. and vice versa. if you have built a solid foundation calmly, you can afford to decide the next moves rapidly. and run.” (zhu chongyun)

ZHUCHONGYUN SS16

 

“i enjoyed science: mathematics, physics and chemistry. and i was very good at manual things. what did i dream of? to be chosen one day as a ‘model worker,” to be recognized all over the country. i wasn’t interested at all about fashion. i thought only about studying. but my mother, who had always had a great sense of style, tried to dress me well. i didn’t find any clothes i liked, and so, because of those manual skills, i began to buy cloth for a few RMB (renminbi or yuan, literally ‘the people’s currency’ ed.) and immediately turned it into skirts and bags. the people around me started asking me where i got my clothes or found my inspiration. so i started designing clothes for others. and i have never stopped. in fact, the story is rather longer than that.  i asked my mother to let me go and explore the world. i spent my time at university reading newspapers and drinking tea. it was not my life. of course, in the china of the time, giving up a government job was a strange thing to do, especially for a girl.” (zhu chongyun)

zhuchongyun

“it has always been important for me to build a culture in my company. we dedicate most our days and our lives to work. so for me it is important to have a healthy environment and, this may be utopian, even a happy one. making beautiful things is meaningless if we don’t enjoy sharing them with others.” (zhu)

 

“i think i’ll go on working like this until i’m 60, then i’ll try to enjoy life in a different way. i won’t retire from the company, of course, but i’ll no longer be the only one in charge. but i want what i have achieved to be recognized, especially by young peo- ple, to give them hope and get them back to believing in a world of opportunity. who knows, maybe i’ll end up teaching, just like my parents wanted me to many years ago. each stage of life is different from the one before: as a little girl i was a tomboy and i wanted to be a scientist, as a young woman i was a romantic engineer, at 30 i was an aspiring manager who designed clothes, and now i am an entrepreneur full of passion. in the future, having neglected my daughters, perhaps i will compensate by being a grandmother. but i also want to travel more, make new friends. i haven’t yet had time to dream the next dream, but i know there is one.” (zhu)

由境生像,随像入境•ZHUCHONGYUN 2016 春夏女装大片

 

yoka.com

ZHUCHONGYUN “境·像”2016秋冬时装

ZHUCHONGYUN “境·像”2016秋冬时装

ZHUCHONGYUN 2016秋冬系列广告大片

ZHUCHONGYUN 2016秋冬系列广告大片

ZHUCHONGYUN 2016秋冬系列广告大片

haibao

Сродна слика

na fotografiji gore čuvena glumica zhang ziyi nosi model zhu chonngyun. photo xinhua

dole su fotografije i video sa shanghai fashion week-a iz oktobra 2015:

http://v.youku.com/v_show/id_XMTM1OTY2NjA3Mg==.html?from=s1.8-1-1.2

ZHUCHONGYUN is an internationalfashion brand that has Chinese independent values. Itis not only a clothing brand but also a brand which expresses oriental thought. It is built based on a concept of integration of thought and art to serve the high-end females having independent thought and values. Aiming at the deep desire, based on a design basis of pure and elegant, fine and simple artistic temperament, it is created to satisfy independent females who have rich inner world and peaceful attitude.

i, za kraj, njen rad za marisfrolg aw2016. ja sam in love sa njenom estetikom. da sam sada sirota mala bogatašica ne bih imala dilemu čime sebe u kupovini garderobe da obradujem.

daleki istok blizak je srcu mom…

Marisfrolg AW16

 

Komentiraj

Filed under art, china, design, east, fashion, passion, philosophy, wildsidefashion

Sky of blue and sea of green / In our yellow submarine

nikada nisam volela ni jesen,ni zimu, a onda sam ih naprečac zavolela pre dve godine. sada kada razmislim to nije bila ljubav, nego pokušaj prihvatanja realnosti. ali, realnost mi nikada nije išla od ruke, pa je tako bilo i sa ova dva godišnja doba. ova jesen me je definitivno udaljila od mog pokušaja. jesen i zima su meninovnosti, a proleće i leto su mogućnosti. obećanje slobode, nada… pogađaš, neminovnost mi je potpuno odbojna. znam da oni koji ljube jesen i zimu imaju neki drugi rezon, neka njima dovoljno valjana opravdanja…

meni ove sive, kišne jeseni sa sve kraćim i kraćim danima treba kao vazduh, kao voda, kao šum mora, kao malickovi, sorrentinovi i wong kar waijevi  filmovi,više žute. osunčane žute, po mogućnosti…

julie eilenberger, danska dizajnerka sa adresom u londonu…

u ovo mekano, veselo i udobno dvojca portugalskog porekla, takođe sa londonskom adresom – marques almeida ( marta marques & paulo almeida, suzy menkes ih je opisala kao anti-fancy fashionbih se ušuškala sad, pa sve dok ne grane sunce, “proljeće kad stigne /23. ožujak, travanj /stolicu iznesem na verandu…

a sumorne jesenje  i zimske dane (kao i bilo koje druge) može da spasi od besmisla jedino igra. (kao što reče schiller: “čovek se igra samo kada je u punom značenju reči čovek, a u potpunosti je čovek samo onda kada se igra.”)kao npr. ova igra (i svetlost istoka): origami. kao comme des garçons. (photo by sophie delaporte)

i želelea bih ovo žuto iz anrwerpena:

dries van noten

 

Komentiraj

Filed under antwerp, art, design, east, fashion, wildsidefashion

rad hourani

na svetu ima tako mnogo trivijalnih ljudi (čijeg se društva treba kloniti, kao što nam erich fromm reče), ali srećom postoji i ona neophodna količina posebnih, kreativnih i humanih ljudi koji čine ovaj svet lepšim! boljim! posebno kada imaju i dozu intrigantnosti. jedan od njih je zasigurno i rad hourani. rođen je 1982. godine u jordanu, od oca jordansko/kanadskog porekla i majke sirijke. (od 16. godine živi u montrealu, a sada mu je svet dom.) i već ta priča o njegovom poreklu podstiče maštu i neke lepe slike. ja prvo vidim petru, grad-misteriju. petru brižljivo sakrivenu u stenama i sve njene nijanse ružičaste.

rad hourani sve to nosi u sebi. a ko je on? fotograf, video umetnik i modni dizajner koji je sa 34 godine u samom vrhu svetske mode. mogla sam i samo ove fotografije sa njegovog sajta da postavim i one bi već toliko toga rekle o njemu.

njegove kolekcije su unisex. unisex u njegovom smislu nije tek ona prva asocijacija na androgino. “unisex” u njegovom rečniku je pre svega pitanje: ko je odredio šta bi koji pol trebalo da nosi i šta ne bi trebalo da nosi? i odsustvo granica, ne samo pola, nego i godina, rase, nacije i svih drugih. ovaj samouki mladić je neko ko ne pristaje da robuje zadatim istinama. uopšte ga ne zanimaju modni trendovi. zanima ga osvajanje i pomeranje granica slobode. bavi se i svim tim drugim kreativnim stvarima, jer kao svaki razuman čovek zna da se individualnost osobe ne može izraziti samo kroz odeću. naš stil odevanja mnogo govori o našoj individualnosti, ali tu individualnost gradimo drugim sredstvima.

“i’ve never done a mood board in my life, my inspiration is always a continuation. i evolve by staying the same in style and vision: unisex, timeless, ageless, it’s always been a very clear direction, a very clear process, and very clear timing. i never make my team finish a collection three days before a show; it’s always done in advance and it’s always a very clear point of view.” (rad hourani)

“i started creating with a sense of curiosity and innocence driven by my ‘no-background’ background. no school. no teachers. no telly. no boundaries. no formatting. i like the idea of a world that we could live and shape by ourselves, only by observing. each our own. my visuals have erupted from this world of mine. they are genderless, ageless and limitless. they come from no nation, no race, no religion, yet they could be home anywhere, anytime. they exude the essence of timeless style for anti-conformist individuals.” – rad hourani

 

“EVERYTHING IS AN ILLUSION” RAD HOURAN

Резултат слика за rad hourani red

does creating a unisex and timeless aesthetic allow for freedom or does it add an element of constraint?

it’s definitely about freedom. it’s a way of being free of any limitations. unisex does not just define the elimination of gender; it’s also age, race, religion, any boundary that can divide people. the word “unisex” is the base element i took to start my language because i had to create a canvas to fit a man and a woman’s body. i think clothes are some of the first things you express yourself with. when i say unisex, i don’t only mean that you have to be androgynous or gothic; you can be whatever you want to be in a garment that you can adapt to any style you would like to adopt. my designs are to feel ageless, timeless. my clothes have no limits. (rad hourani)

 

http://www.radhourani.com

 

“i never begin by sketching actual clothes. i start by drawing architectural shapes, lines, and patterns. these shapes could be anything—furniture, buildings, anything. and from there, these ideas become a sleeve, a tunic, a heel. i remember as a young boy in jordan, my mother would get all her dresses designed at the atelier. she was always very direct in how she wanted a shoulder raised just slightly, or a hem lengthened just so. though my aesthetic is completely different to her way of dressing, i apply a similar attention to detail as she did in the fitting room.”

the garments, origami folds and geometric insets are, for the most part, produced in a palette of jet-black and/or white. “the two shades represent the masculine and feminine which we all carry inside of us,” explains rad. “i always go back to black. It is powerful—but there’s also the practical aspect. if you are paying several thousands of dollars for a garment, it shouldn’t look dirty in a day, which can be the case with white.”

“my garments are meant to be collector’s items,” he continues. “and i feel very free. i don’t care what anybody thinks. i don’t care about the trends and i am not influenced by the other designers. i am only influenced by myself and the ongoing culmination of my own life experiences.”

as for the silhouettes, if hourani is taking inspiration from architecture, he’s not necessarily following the school of antoní gaudí…not that hourani follows anyone, for that matter. his lines are strict and often vertical to help elongate the body. the result looks “slick”—a word hourani employs often to describe his aesthetic. precision is key and one imagines that each fold, pleat, and drape has been calculated with mathematical exactness. “i build layers like a sculpture,” he says. deconstructing and remapping, he once crafted a garment made of six fabrics and with it, created 22 new shapes. (rad hourani)

Komentiraj

Filed under art, design, fashion, passion, photography, wildsidefashion

after a visit to the beach…

nije me bilo podosta, jer: after a visit to the beach, it’s hard to believe that we live in a material world. (pam shaw)

zapravo, nije teško ni nakon plaže poverovati da živimo u materijalnom svetu. preočit je. teže je da shvatimo zašto živimo u tako materijalnom svetu. ili zašto smo dozvolili da to bude tako. (o, bože, ne volim da govorim u ime drugih, vraćam se na prvo lice jednine. to je i poštenije.)

čovek beži sve brže od svega onoga što ovaj zemaljski život čini lepim i dobrim. beži od slobode, od prirode, od sebe, od smisla… na delu je i antiduhovnost i antiintelektualizam. nikakav napor nije potreban ni da bi se to uočilo.

ali, na plaži zaboravim sve to. sav taj svet.  zato i volim da sam tamo od jutra do zalaska sunca. (bila bih i od izlaska kada bih naterala sebe da rano ustanem.) odeš sa dragim ljudima, smeješ se, dišeš, zatvoriš oči i pustiš telo i sunce da postoje jedno pored drugog, plivaš, roniš, voliš i meduze i velike talase, slušaš šum mora i huk vetra, gledaš u plavo i zeleno. i sve je drugo besmisleno.

posle 11 dana vratih se. u tzv. stvarnost. a kad zatvorim oči vidim talase. i plavo. i svetlost!

bitnije stvari vidim zatvorenih očiju.

zato, kad ih otvorim,  kad god mogu,  biram šta ću da gledam:

  • film “snowden” olivera stona. i slušanje muzike petera gabriela!
  • u novom “original magazinu”  čitam tekst koji je jelena đoković napisala. lep, topao i pametan putopis o ekvadoru.
  • a ovih dana ću sebi na dar da kupim “praznik beznačajnosti” milana kundere. i nadam se da to nije njegova tačka…
  • ako voliš edwarda hoppera pogledaj i ti ovaj film:

 

  • ako imaš dobar ukus za umenost i voliš nakit obrati pažnju na ovo:

moja omiljena georgia o’keeffe nosila je njegov nakit i volela njegove kinetičke skulpture. i imala ih u svom lepom domu u novom meksiku. on je alexander calder.

“i wish people were all trees and i think i could enjoy them then.” (georgia o’keeffe)

georgia o’ keeffe  i broš koji je dizajnirao njen prijatelj alexander calder

georgia o’keeffe u svom domu ghost ranch i skulptura alexandera caldera

nakit koji je calder dizajnirao

 

alexander calder, 1954

i tako, lepota je u oku posmatrača…

erich fromm nam je u “umeću življenja” skrenuo pažnju da izbegavamo društvo trivijalnih ljudi.

sebi želim da posetim plažu kad god mogu, da se okružim lepim stvarima i dobrim, kreativnim i mudrim ljudima. i  sve ružno i zlo da me izbegava i da ja izbegavam u širokom luku.

čovek ne bi trebalo  da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih uveri kako je slep. (erich fromm)

ovih dana moji omiljeni kreatori yohji yamamoto i rei kawakubo imaju rođendane. on je napunio 73 godine (3. oktobra), a ona (danas) 74. i nakon nedavno završenog paris fashion week-a konstatujem da su njih dvoje i dalje najmlađi kreatori na svetu.

 

…“One may have such yearnings at any age, and Kawakubo was into her thirties when she met the love of her youth, Yohji Yamamoto. There was something pharaonic about their glamour as a couple, that of two regal and feline siblings with a priestly...

 

5 komentara

Filed under art, fashion, motion, movie, music, nature, passion, water, wildsidefashion

(only) imagination will take you everywhere

od onoga što ne postoji često je više koristi i zadovoljstva nego od onoga što postoji. kao npr. od ove naše stvarnosti. u mojoj glavi postoji toliko upornih partibrejkera, ali i toliko još upornijih partijanera, maštovitijih i od praznika u rimu i crno-belog bala pod maskama koji je truman capote priredio 28. novembra 1966. (a ja se rodila dva dana kasnije) u plaza hotelu u njujorku. sama sam ih negovala, zalivala i prehranjivala.  na testovima tzv. opšte kulture za prijeme na ovdašnje fakultete trebalo bi kao kriterijum kvalitetnog odabira budućih akademaca uzeti stepen nezagađenosti stvarnim svetom oko sebe, koliko truda budući student je uložio da se distancira, uzdigne od  svakodnevne epidemije gluposti. koliki mu je stepen neobaveštenosti o budalaštinama i bespotrebnostima. da li je bacio tv (ne radio!) kroz prozor. pogledati mu istoriju prolazaka kroz internet mrežu. veruje li da ima života pre smrti… koliko mu je nivo imaginacije. o čemu sanja… zna li onu ajnštajnovu da će te logika odvesti od tače a do tačke b, a mašta… a onda stvara svoju realnost. pa, postane  realan i zahteva neMoguće…

candice bergen holding her white bunny mask / photo by  elliott erwitt

 

ovaj čovek ima 73 godine i sanja svaki dan. sanjaš, sanjaš, sanjaš i onda stvaraš sve što tvoja duša ište… tako zavoliš svet. ( danas sam prvi put čula i zaljubila se u ovu stvar: zaljubila sam se. detour. na jednom mestu kaže:”mijenja me, zaljubila sam se zaljubila sam se u sebe”, neophodan preduslov za zavoleti svet…)  a tako svet postaje i lepši i bolji. pošto sanja, yohji yamamoto je jedan od malobrojnih koji zna. od onih koji menjaju sve(t). pogledaj kako priča, kako se osmehuje…

 

prva tragedija: opšte obrazovanje, obavezno i pogrešno, koje nas sve gura u istu arenu, u kojoj sve hoćemo da postignemo po svaku cenu. po toj areni tumaramo kao neka čudna i mračna vojska, naoružana pištoljima i gvozdenim šipkama. odatle ona, prva klasična podela, po kojoj treba „biti uz slabije“. ali, ja kažem da su, na neki način, svi slabi, zato što je svako žrtva. i svako je kriv, zato što je spreman da se upusti u tu ubilačku igru posedovanja. naučeni smo da imamo, posedujemo i uništavamo. (pier paolo pasolini)

 

pasolini & anna magnani u veneciji 1962.

maria callas & p.p. pasolini 1969.

a ovogodišnji filmski festival u veneciji bići prava gozba, wim wenders, terrence malick, paolo sorrentino … e, buduće akademske građane valjalo bi, ipak, propitati šta su propratili od tih remek-dela. sad idem da gledam na rtv 1 “melanholiju“. kad već nisam bacila tv kroz prozor, barem nešto dobro da vidim tamo.

i još ovo. jer njegove reči znače. i onda kada jeziku, rečima, kaže: adieu… jasno je, ne znam koga od ovih ljudi pomenutih u postu više volim… godarda, pasolinija, yamamota, malicka…

2 komentara

Filed under art, fashion, meditation, motion, passion, philosophy, photography, wildsidefashion, yohji yamamoto