budi svoj(a) i jedi pastu

gotovo iz svih medijskih oružja, i tradicionalnih i ovih najsavremenijih elektronskih, gađani smo porukama da volimo sebe. i nekako se najviše obraćaju nama ženama. (jasno im je da smo mi deficitarne sa tom vrstom ljubavi?) problem je što obično zaborave da je to nemoguća misija ako prethodno ne spoznamo to „sebe“, taj objekt naše (predstojeće) ljubavi. možda misle da se to podrazumeva, ali da je to tako lako ni sokrat ne bi posezao do proročišta u delfima.

nekako sam uvek mislila da su italijanke pošteđene potrage za tom ljubavlju, one kao da je prirodno poseduju. izgledaju savršeno i mimo modnih diktata o idealnim merama, tj. ne izgledaju kao da su jedva preživele dijetu, naprotiv, a zgodne su, zanosne, glasno se smeju i ono najbitnije – deluju zadovoljne sobom. a jednu pastu! mnogo paste!!! sophia loren je jednom odala tajnu svoje zanosne figure: „sve što vidite, dugujem špagetama!“ međutim, nedavno se pojavio poster za predstojeći kanski filmski festival sa fotografijom ništa manje zanosne claudie cardinale. na posteru ona iz 1959, pleše na nekom rimskom krovu. sve bi bilo u redu da na posteru stas ove filmske legende nije u photoshopu smanjen barem za broj. čemu to i zašto? šta je autor plakata pokušao da nam poruči? da i italijanke negde greše? da mlada claudia nije bila dovoljno zgodna?

srećom, ne misle svi tako, ne posežu niti za fotošopiranjem, niti za dijetama, već shvataju razliku između suštine i… praznine? jedna od tih koje su znale suštinu uvek je bila i georgia o’keeffe. poznata po svom umetničkom radu, načinu života, snažnom ličnom stilu i insistiranju na onoj istini iz delfa. od 17. do 28. maja možeš da pratiš kanski filmski festival, a sve do 23. jula ako letiš preko okeana obavezno poseti brooklyn museum i izložbu „georgia o’keeffe: living modern“, izložbu koja slavi snagu individualnosti, autentičnost i nezavisnost jedne fascinantne ličnosti. (o njoj sam pisala ovde i ovde)

someone else’s vision will never be as good as your own vision of your self. live and die with it ’cause in the end it’s all you have. lose it and you lose yourself and everything else. i should have listened to myself.” – georgia O’keeffe 

georgia o’keeffe, photo by bruce weber,  1984

sad,  kada si već u njujorku možda na njegovim ulicama zapaziš i ovu ženu,  lyn slater, sedokosu univerzitetsku profesoricu koja ne krije svoje godine (63), modnu ikonu u usponu, vlasnicu netipičnog modnog bloga „accidental icon“, zaštitno lice najnovije mango kampanje “a story of uniqueness“, ženu koju je angažovao i elite model management, kreativnu osobu koja promoviše stav „budi svoj“. oscar wilde je već odavno u svom geniju primetio da nam ništa drugo ni ne preostaje, svo ostalo je već zauzeto.

lyn slater, photo carmen daneshmandi

ako i ne putuješ gotovo o svemu, ako želiš,  možeš da se informišeš i na internetu, tu možeš i da poručiš knjigu (ako možeš da izdvojiš tridesetak dolara)  koju se izdale ove dve fenomenalne žene, takođe njujorčanke, majka i kćerka, elisa goodkind i lily mandelbaum (o njima sam pisala ovde). njihova knjiga se zove

t r u e   s t y l e   i s  w h a t ‘s   u n d e r n e a t h:

t h e  s e l f –  a c c e p t a n c e   r e v o l u t i o n“.

zvuči snažno i istinito, zar ne? elisa je dugo bila urednica i stilista u najprestižnijim modnim časopisama i kaže da ju je narastajuća komercijalizacija mode sve više frustrirala, pa je sa svojom kćerkom, antropologom lily, pokrenula site/projekat  „style like u“ o ljudima sa sadržinom, koji grade svoj sopstveni stil. kada sledeći put izađeš na ulicu pokušaj da obratiš pažnju na one ljude koji ne izgledaju nalik drugima, jer stil je način da kažemo koju na temu ko smo, bez da otvorimo usta.

“people are very beautiful when you pay attention to them.” elisa goodkind 

being ‘stylish’ is not synonymous with being young, rich, thin, trendy or famous. it is not about having a designer label or an ‘it’ bag -true style is a reflection of the nonconformist spirit of the person underneath the clothes.” (elisa & lily)

StyleLikeU

Oglasi