Tag Archives: haruki murakami

sun jun

u priči “sovina kućica” japanski pisac toshiyuki horie piše o mladom bibliofilu iz tokija koji će francuskinji koju je sasvim slučajno sreo, a koja je došla na neko vreme u tokio, pozajmiti knjigu koju je napisao roland barthes. u knjizi su i barthesove fotografije nastale prilikom njegove posete japanu. devojci je pažnju privukao portret jednog istočnjaka. ona koja je tada prvi put u rukama držala neku knjigu ovog svog sunarodnika. smatrala je da je na fotografiji kinez, a ne japanac i da postoji nešto veoma erotično u tom portretu. mladi japanac je pak u tom portretu video jedan od znakova koje je barthes video u japanu. btw, barthes je bio i u kini. u japanu prvi put 1966,  godine kada sam ja rođena. po kinezima: u godini vatrenog konja. iako sam prilično nezainteresovana za bilo kakve horoskope ostadoh bez teksta kada sam pročitala portret žene vatrenog konja. to je moj hiperrealistički portret. kakogod,  evo nas u godini vatrenog petla. daleki istok me privlači nekom meni  (još) neobjašnjivom snagom. mogla bih lako da uronim u njihovu spoznaju mira i doživljaju tišine. u marakamijevom delu “o čemu govorim kada govorim o trčanju” postoji deo koji u kojem kaže:

možda je malo glupavo što ja, koji imam onoliko godina koliko ih već imam, uopšte
govorim o tome, ali želim da budem siguran i razjasnim činjenice: ja sam osoba koja voli da samuje.
da to još jednom pojasnim, ali na suptilniji način: ja sam osoba kojoj ne pada teško da bude sam.
meni to što svakog dana sat ili dva trčim osamljen i ne razgovaram ni sa kim, baš kao što
osamljen sedim pet ili šest sati za pisaćim stolom, ne pada teško, a nije mi ni dosadno. sklon
sam tome još od mladih dana kada sam, ako sam već mogao birati, radije čitao knjige ili sa
zanimanjem slušao muziku, nego  provodio vreme s nekom drugom osobom. uvek sam
mogao da smislim stvari koje sam mogao izvesti sam. (haruki murakami)

prijateljica mi je skrenula pažnju na susan cain i njenu knjigu tihi ljudi. susan je 2012. na ted konferenciji održala govor “moć introvertnih ljudi”. susan u tom govoru kaže i:

u ovom momentu se susrećemo sa predrasudama. najvažnije institucije našeg društva, škole i radna mesta, su dizajnirane za ekstrovertne osobe, i prema njihovim potrebama. takođe, trenutno slavimo i sistem verovanja koji ja nazivam novo kolektivno razmišljanje, koji podrazumeva da sva kreativnost i stvaranje dolazi sa nekog čudno društvenog mesta. (…) grupe tradicionalno slede mišljenja najdominantnije i najharizmatičnije osobe, iako ne postoji veza između dobrog govorništva i dobrih ideja, zaista je nema. tako da možda sledite osobu koja ima najbolje ideje, ali možda i ne. da li zaista želite da prepustite to slučaju? bilo bi mnogo bolje za sve da se osame, dođu do svojih ideja kada su oslobođeni pritiska grupe, a onda da se okupe i porazgovaraju o idejama u dobro regulisanoj sredini i nastave od te tačke.

 

i murakami i susan dodaju da nikako ne treba shvatiti da introvertni ljudi nemaju ljubavi za ekstrovertne ljude i potrebu za društvom drugih ljudi i za razmenom mišljenja sa njima.  susan to ovako objašnjava:

smatram da je važno da u ovom trenutku istaknem da ja volim ekstrovertne osobe. uvek naglašavam da su neki od mojih najboljih prijatelja ekstrovertni, uključujući i mog voljenog muža. naravno, svi se mi nalazimo negde na skali između ekstrema introvertno-ekstrovertno. čak je i karl jung, psiholog koji je popularizovao ove pojmove, rekao da ne postoji isključivo introvertna ili isključivo ekstrovertna osoba. rekao je da bi takav čovek trebalo da bude u ludnici, ukoliko bi uopšte postojao. neki ljudi se nalaze tačno na sredini ovog spektra, to su ambivertne osobe. često pomislim kako su dobili najbolje iz oba sveta. mnogi smatraju sebe ili jednim ili drugim tipom. ja želim da poručim da nam je, kulturološki, potrebna bolja ravnoteža. treba nam više jin i jang odnosa između ova dva tipa. ovo je naročito važno u domenu kreativnosti i stvaralaštva, jer kad psiholozi pogledaju živote najkreativnijih ljudi, nalaze ljude koji uspešno razmenjuju i razvijaju svoje ideje, ali imaju izraženu introvertnu crtu u sebi. (susan cain)

možda ćeš se zapitati zašto ovo pišem na ovom blogu, kakve veze oba priča ima sa blogom o modi. ja sam vatreni konj iz kineskog horoskopa koji jaše sam. način na koji pišem interesuje samo manjinu. mene nikada neće pratiti horde ljudi. svako ko se bavi savetovanjem blogera rekao bi mi da sve radim pogrešno. i ja bih to shvatila, ali bih i dalje radila po svom. na početnoj stranici mog bloga, u onom delu “about me” stoji: “for fashion & art lovers, not for followers…”

Фотографија корисника Mile Magazine

možda ti je sad jasnije zašto ću danas pažnju da poklonim kineskom fotografu koji se zove sun jun (孙郡) i pravi fotografije koje su više od fotografije, one su dah i duh istoka, veza između fotografskih zapisa istočnjačkog načina života i istočnjačkog slikarstva, onog koji je oduševljavao i van gogha. i tolike druge.

sun jun je rođen 1978, živi u šangaju. diplomirao je na akademiji lepih umetnosti, a od sedme godine je učio tradicionalno kinesko slikanje. i tako je razvio svoj sopstveni pristup fotografiji. sun jun je svoj.

i da, ovo je priča (i) o melanholiji.

http://www.sunjunphoto.com

Du Juan by Sun Jun (8):

8

Фотографија корисника Mile Magazine

LiuWen

harper’s bazaar china, december 2015

Sun Jun's Traditional-ish Chinese Painted Photos | CreativeHunt:

Резултат слика за sun jun fashion photographer

Фотографија корисника Mile Magazine

Фотографија корисника Mile Magazine

fashionphotograph By Sun Jun:

Oglasi

2 komentara

Filed under art, china, design, east, fashion, passion, philosophy, photography

winter sonata

prekrio me talas. pokušavam što bezbednije da se izvučem, ali mi teško ide… hladni i sivi dani nisu za mene. samo čekam da prođu. uz svu svest da je svaki dan života neponovljiv, nenadoknadiv… ali, ja na ovakvim temperaturama, odsustvu svetlosti i prevazi noći nad danom sebe ne mogu ni da vidim. a kada se ne vidim (ne mislim spolja, nego, pre svega, iznutra) kao da ne postojim. a ako ne postojim zašto me onda sve to dotiče? jedva uspevam da radim i ono što najviše volim: sanjam, čitam, pišem, gledam filmove… ne mogu ni da spavam. samo dišem. a i to nije neko disanje. plitko, a brzo, uznemirujuće. moj bože, šta bih ja radila u beskrajnoj noći nordijskih zemalja?

jednu lošu stvar prati druga i tako pletu niti od nekog jako dugog zimskog šala. a šta će mi taj šal kad izlazim na minus samo kada je neophodno?

dok čekam duge dane, sunce i zeleno ruka mi je krenula za belim, broširanim koricama. na njima piše: 20 pisaca, 25 priča. antologija savremene japanske priče. i tu sam se sakrila. usred te bez suvišne reči opisane japanske melanholije i mirnoće (to su teme). u prethodnim životima sanjala sam u japanu…

i hvala izdavačkoj kući tanesi za ovu knjigu.

a kakve veze ova antologija ima sa modom, s obzirom da je ovo, ipak, nekakav fashion passion blog? na str. 47. počinje murakamijeva priča “tony takitani”. čovek bi rekao da je ovo anti-fashion priča. o mladoj ženi koja ne zna kako da se izbori sa porivom za kupovanjem, gomilanjem nove i nove garderobe. njen muž, onaj kome je pravo ime tony takitani,  uz svu silnu ljubav koju oseća prema njoj, ne može da joj ne skrene pažnju na probleme koji iz toga proizilaze… ali, ona je i bukvalno postala žrtva mode. (kako? pročitaj priču.) a ono što je tonija privuklo ovoj ženi bio je upravo način na koji je ona nosila garderobu… i haruki murakami zna da prepozna taj poseban način:

nikad ga nije previše zanimalo šta drugi ljudi nose, niti je bio od onih ljudi čiji um registruje svaki odevni predmet na nekoj ženi, ali u oblačenju ove devojke postojalo je nešto tako predivno da je na njega ostavilo dubok utisak: čak bi se moglo reći da ga je ganulo. oko njega je bilo puno žena koje su se oblačile elegantno, a još više onih koje su se odevale da bi privukle pažnju, ali ova devojka bila je drugačija, potpuno drugačija. odeću je nosila tako prirodno i dostojanstveno kao da je ptica koja se umotala u poseban vetar spremajući se da odleti na drugi svet. nikad nije video ženu koja je nosila svoju odeću sa toliko očigledne radosti. a sama odeća izgledala je, tako obavijena oko njenog tela, kao da ima neki sopstveni život.”

randommovies: “Tony Takitani, 2004 ”

http://tonytakitani.tumblr.com/

Сродна слика

japanski reditelj jun ichikawa 2004.  adaptirao je za film ovu priču koju je haruki murakami prvi put objavio 2002.  na stranicama the new yorkera. ovo je minimalistički film, bez puno dijaloga, pun govoreće tišine, sa nenametljivim naratorom u pozadini… i prelepom muzikom koju je specijalno za ovaj film uradio ryuichi sakamoto.

 

 

Резултат слика за トニー滝谷

"To be modern is to tear the soul out of everything." Yohji Yamamoto:

“to be modern is to tear the soul out of everything.” yohji yamamoto

 

Сродна слика

Сродна слика

ako želiš pogledaj film online ovde:

a tema iz filma koju je komponovao i izvodi ryuichi sakamoto je ovde:

p.s. tek kada sam pustila ovaj post videla sam na socijalnim mrežama da je na današnji dan 1949. godine rođen haruki murakami. lepa slučajnosti…

Komentiraj

Filed under art, design, east, fashion, movie, music, tokyo, wildsidefashion

not building a wall but making a brick or mount mogan fashion week

obavezno neka (bilo koja) murakamijeva knjiga. i pitanje. da mi odgovori. onako uzgred. o čemu razmišlja dok trči po danu nalik ovom vetrovitom? i peljevin! kog vraga radi u budističkom manastiru dok pada kiša?da li bi došao kada bih ga pozvala na ovu nedelju mode?

//

necessarily a book (any) by murakami. and  a question. to be answered. casually, by the way. what is he thinking about while running on a windy day, like the one today? and pelevin! what the hell is he doing in a buddhist monastery while it’s raining? would he come had i invited him to the forthcoming fashion week?

i lao ce. preko planine mogan (200 km od šangaja) 4d mapiranje njegovih mudrosti. da se vide iz aviona. i odande. sa onog sveta.

glava mi je kao košnica ovih dana.  kakofonija. a lepo me brian eno upućuje: “ne zidanje zida, već izrada cigle“/ “zaobilazne strategije”. preko preče, naokolo bliže. zato zaobilazne strategije. da bi se stiglo.

zamišljam nedelju modu tamo daleko, u brdama i gorama, po vetru i kiši, daleko od instant-poznatih, bliceva, selfija, neophodnih, suvišnih… u miru. i skladu. da u prvom redu sede lame, čuvari kozjeg stada, proizvođači kašmira i berači čaja, posvećeni i zaljubljeni u lepo i dobro.  zephy lou & kian zhang iz old lyric / autumn sonata su glavni selektori te nedelje mode. jedini dozvoljeni video zapis bi smeo da radi abbas kiarostami. i barem dva dana morala bi (zbog scenografije i svežine posle) da pada kiša. tamo na dalekom istoku, na planini mogan… scenografiju bi radio shengxuan zhu.

kod njega bismo i odseli. i bili bismo pažljivi gosti… hodali bismo kao gejše, jedva čujno. i svi bismo se neusiljeno osmehivali.

//

and lao tze. 4d mapping of his wisdoms over the mogan mountain (200 km from shanghai). to be seen from the plane. and from over there. from the other world.

my had is like a bee hive these days. cacophony. and brian eno has been guiding me : ‘not building a wall, but making a brick’/the oblique strategies.

i’m imagining a fashion week far away, in the mountains and valleys, in the wind and rain, far away from instant – celebrities, camera flashes, selfies, the unnecessary, over the top… in peace. and harmony.  lamas, goat shepherds, tea pickers sitting in the first row, in love with beauty and goodness. zephy lou & kian zhang from old lyric/ autumn sonata are the main selectors of that fashion week.  the only videa allowed  would have to be made by abbas kiarostami. and there would have to rain for at least two days (for the scenery and the freshness in the aftermath). there, in the far east, on the mogan mountain… scenography would be made by shengxuan zhu.

we would have stayed in his place too. and we would have been careful guests… we would have been walking as geisha’s, soundlessly. and we would have smiled casually.

mogan mount, , zhejiang province, china

http://www.kreuzzz.com

reviju šešira i kapa ateljea kreuzzzz bismo videli na otvaranju. započela bi napolju, a onda bi, uz pomoć onih koji imaju moć, pljusnula kiša. i abbas kiarostami bi uradio sjajan posao… on zna:

in the total darkness, poetry is still there, and it is there for you…  abbas kiarostami
//

the opening runway show would have been that of hat atelier kreuzzz. it would have begun outside, and then, with the help of those who have the power, the rain would start pouring…. and abbas kiarostami would have done a great job…he knows: in the total darkness, poetry is still there, and it is there for you… abbas kiarostami

Abbas Kiarostami: ABBAS KIAROSTAMI RAIN (23) 2007

abbas kiarostami, rain, 2007

muzikу posle vetra i kiše dobijaju oni: david sylvian, brian enoryuichi sakamoto.

prostor i vreme između kreuzzz-a i kraja prepuštam, sa puno poverenja, zephy i kian, ali na kraju moraju biti junya watanabe, comme des garçons i yohji yamamoto. 

//

the music after the rain and wind i leave to them: david sylvian, brian eno and ryuchi sakamoto.

time and space between the kreuzzz and the end i leave, with much confidence to zephy and kian, but in the end there has to be junyaa watanabe, comme des garçons and yohji yamamoto.

Junya Watanabe, Comme des Garcons and Yohji Yamamoto

junya watanabe, comme des garçons & yohji yamamoto. 

 

dame i gospodo, drugovi i drugarice, koze, ovse, psi, berači čaji, viktore peljevinu and co. bio bi to mount mogan fashion week.

//

ladies and gentleman, comrades, goats, sheep, dogs, tea pickers, victor pelevin and co. it would have been mount mogan fashion week.

Komentiraj

Filed under art, china, design, east, fashion, movie, music, nature