Missing my playground

nedostajalo mi je ovo mesto. bila sam negde drugde. i fizički i na sve druge načine. neka mesta su me radovala, a neka bolela. život je  rolerkoster. gore, dole, sporo, brzo, suludo…volela bih da smo svi zdravi, dobri, ispunjeni i radosni. ali, nismo…

kada više ne mogu, kada sam poluprazna, a ne polupuna čaša moram da dopustim da me lepota pronađe. to je moj kiseonik. moj način opstanka. i ostanka.

sećaš se onog prošlogodišnjeg spota solange za pesmu “cranes in the sky“? na samom početku ona nosi tu famoznu ružičastu jaknu.

pogledaj:

ta jakna, pulover ili štagodveć napravljena je od memorijske pene. pene koja pamti pokrete tela koje je nosi. umetničko je delo berlinske multidisciplinarne dizajnerke nadine goepfert.  ovo je njen site: nadinegoepfert.com

svi njeni komadi su konceptualni. fluidni.  egzistiraju na tankoj granici između odevnog predmeta i skulpture. nadin kaže da je apsurdno da se danas telo više prilagođava odeći, nego odeća telu. njeni komadi od memorijske pene pamte govor tela, telo ih preoblikuje… materijal koji nas se seća. koji zna ko smo ispod njega. istovremeno taj materijal utiče na telo, na pokrete i ponašanje onoga ko ga nosi. i još nešto – ta ružičasta memorijska pena nastavila je da postoji i kada ju je solange skinula… polako vratila se onome što je bila na početku…

lepota br. 2

(opet negde tamo između umetnosti i mode)

lepota koja dolazi iz daleka, iz kine. slike i haljine. želim ih sve. i slike. i haljine. umetnik je lu jian jun. rođen 1960. u godini gladi i nemaštine. imao je bolno, tužno detinjstvo, spas je tražio i našao u slikanju. dečak je postao i profesor slikanja, na shandong academy.  slika simetrične slike tih zagonetnih, usamljenih žena. one sede, a haljine šušte. šušte… na putu svile.

吕建军

Lu Jian Jun (吕建军; aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Province, China; based in Danville, California)

Lu Jian Jun (吕建军; aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Province, China; based in Danville, California)

Lu Jian Jun (aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Pr, China)

Lu Jian Jun (吕建军; aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Province, China; based in Danville, California)

artist Lu Jian Jun (aka Lu Jianjun, b1960, Hangzhou, Zhejiang Pr, China)

lu jian jun 

lepota br. 3

marina abramović. konačno je na srpski prevedena njena knjiga “prolazim kroz zidove“. pročitah  je u dahu. na str. 187. marina piše:

“otišla sam u yamamotovu prodavnicu i kupila fantastičan komplet: crne pantalone, asimetričan sako i belu košulju kojoj viri samo jedan vrh kragne. još posedujem taj komplet i mogu bilo kada da ga obučem – to je klasika. taj komplet doneo mi je otkrovenje. bio je toliko udoban i elegantan; u njemu sam se naprosto osećala. nisam mogla da poverujem u kojoj meri je izmenio moj stav prema najobičnijem hodanju ulicom. osećala sam da sam prelepa. “

u intervjuu za anOther magazine pominje opet mog omiljenog dizajnera:

would you describe fashion as a language and a discourse, as barthes did?
fashion plays an important role in all cultures and it is definitely a language. recently, i looked at the film wim wenders made about yohji yamamoto. he said that in the past if somebody went to sleep and put their clothes on a hanger, just by looking at the hanger you would know if the person is a cook, gardener, artist, writer etc. the clothes exactly described the profession. now it’s not like that anymore. fashion makes the language, so that you can be whatever you want.

Oglasi

o onome što ne znam

postoje stvari koje znam, a bolje bi bilo da ih ne znam. kao što postoje stvari koje ne znam, a bilo bi dobro da ih znam. ili bih barem ja želela da ih znam, bez da znam da li je dobro što ih ne znam. o onome što ne bi trebalo da zna pisao je i rastko petrović. a  ja volim rastka petrovića. pisao je ovako:  ja znam, ja znam, ja znam. da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam, ja znam. 

pesma se zove “nešto što ne bi trebalo da znam“.

i nije sve što ne bi trebalo da znam od esencijalnog značaja. neke stvari su sasvim banalne. kao i one koje bi trebalo da znam, a ne znam.

ovo će biti sasvim kratak post. o jednoj fotografiji. za koju znam kada i gde je nastala, ali ne i ko je kreirao model koji je na fotografiji. mislim na model – model, odeću. ne na devojku koja je model koji nosi tu odeću.

elem, taj model je kao štit. onaj viteški. meki oklop da čuva žensko telo. da ga zaštiti od sveta. od svega. štit o kome govori i yohji yamamoto:

“my role in all of this is very simple. i make clothing like armor. my clothing protects you from unwelcome eyes.”

volela bih da znam i šta piše na toj dugoj traci…

Резултат слика за yang fashion designer from shanghai

25. marta 2015. u beijingu, na 23. međunarodnom festivalu mladih modnih dizajnera koji su se takmičili za hempel award. 

 

tao te ching

chapter one

tao (the way) that can be spoken of is not the constant tao’

the name that can be named is not a constant name.

nameless, is the origin of heaven and earth;

the named is the mother of all things.

thus, the constant void enables one to observe the true essence.

the constant being enables one to see the outward manifestations.

these two come paired from the same origin.

but when the essence is manifested,

it has a different name.

this same origin is called “the profound mystery.”

as profound the mystery as it can be,

it is the gate to the essence of all life.

lao tzu

winter sonata

prekrio me talas. pokušavam što bezbednije da se izvučem, ali mi teško ide… hladni i sivi dani nisu za mene. samo čekam da prođu. uz svu svest da je svaki dan života neponovljiv, nenadoknadiv… ali, ja na ovakvim temperaturama, odsustvu svetlosti i prevazi noći nad danom sebe ne mogu ni da vidim. a kada se ne vidim (ne mislim spolja, nego, pre svega, iznutra) kao da ne postojim. a ako ne postojim zašto me onda sve to dotiče? jedva uspevam da radim i ono što najviše volim: sanjam, čitam, pišem, gledam filmove… ne mogu ni da spavam. samo dišem. a i to nije neko disanje. plitko, a brzo, uznemirujuće. moj bože, šta bih ja radila u beskrajnoj noći nordijskih zemalja?

jednu lošu stvar prati druga i tako pletu niti od nekog jako dugog zimskog šala. a šta će mi taj šal kad izlazim na minus samo kada je neophodno?

dok čekam duge dane, sunce i zeleno ruka mi je krenula za belim, broširanim koricama. na njima piše: 20 pisaca, 25 priča. antologija savremene japanske priče. i tu sam se sakrila. usred te bez suvišne reči opisane japanske melanholije i mirnoće (to su teme). u prethodnim životima sanjala sam u japanu…

i hvala izdavačkoj kući tanesi za ovu knjigu.

a kakve veze ova antologija ima sa modom, s obzirom da je ovo, ipak, nekakav fashion passion blog? na str. 47. počinje murakamijeva priča “tony takitani”. čovek bi rekao da je ovo anti-fashion priča. o mladoj ženi koja ne zna kako da se izbori sa porivom za kupovanjem, gomilanjem nove i nove garderobe. njen muž, onaj kome je pravo ime tony takitani,  uz svu silnu ljubav koju oseća prema njoj, ne može da joj ne skrene pažnju na probleme koji iz toga proizilaze… ali, ona je i bukvalno postala žrtva mode. (kako? pročitaj priču.) a ono što je tonija privuklo ovoj ženi bio je upravo način na koji je ona nosila garderobu… i haruki murakami zna da prepozna taj poseban način:

nikad ga nije previše zanimalo šta drugi ljudi nose, niti je bio od onih ljudi čiji um registruje svaki odevni predmet na nekoj ženi, ali u oblačenju ove devojke postojalo je nešto tako predivno da je na njega ostavilo dubok utisak: čak bi se moglo reći da ga je ganulo. oko njega je bilo puno žena koje su se oblačile elegantno, a još više onih koje su se odevale da bi privukle pažnju, ali ova devojka bila je drugačija, potpuno drugačija. odeću je nosila tako prirodno i dostojanstveno kao da je ptica koja se umotala u poseban vetar spremajući se da odleti na drugi svet. nikad nije video ženu koja je nosila svoju odeću sa toliko očigledne radosti. a sama odeća izgledala je, tako obavijena oko njenog tela, kao da ima neki sopstveni život.”

randommovies: “Tony Takitani, 2004 ”

http://tonytakitani.tumblr.com/

Сродна слика

japanski reditelj jun ichikawa 2004.  adaptirao je za film ovu priču koju je haruki murakami prvi put objavio 2002.  na stranicama the new yorkera. ovo je minimalistički film, bez puno dijaloga, pun govoreće tišine, sa nenametljivim naratorom u pozadini… i prelepom muzikom koju je specijalno za ovaj film uradio ryuichi sakamoto.

 

 

Резултат слика за トニー滝谷

"To be modern is to tear the soul out of everything." Yohji Yamamoto:

“to be modern is to tear the soul out of everything.” yohji yamamoto

 

Сродна слика

Сродна слика

ako želiš pogledaj film online ovde:

a tema iz filma koju je komponovao i izvodi ryuichi sakamoto je ovde:

p.s. tek kada sam pustila ovaj post videla sam na socijalnim mrežama da je na današnji dan 1949. godine rođen haruki murakami. lepa slučajnosti…

after a visit to the beach…

nije me bilo podosta, jer: after a visit to the beach, it’s hard to believe that we live in a material world. (pam shaw)

zapravo, nije teško ni nakon plaže poverovati da živimo u materijalnom svetu. preočit je. teže je da shvatimo zašto živimo u tako materijalnom svetu. ili zašto smo dozvolili da to bude tako. (o, bože, ne volim da govorim u ime drugih, vraćam se na prvo lice jednine. to je i poštenije.)

čovek beži sve brže od svega onoga što ovaj zemaljski život čini lepim i dobrim. beži od slobode, od prirode, od sebe, od smisla… na delu je i antiduhovnost i antiintelektualizam. nikakav napor nije potreban ni da bi se to uočilo.

ali, na plaži zaboravim sve to. sav taj svet.  zato i volim da sam tamo od jutra do zalaska sunca. (bila bih i od izlaska kada bih naterala sebe da rano ustanem.) odeš sa dragim ljudima, smeješ se, dišeš, zatvoriš oči i pustiš telo i sunce da postoje jedno pored drugog, plivaš, roniš, voliš i meduze i velike talase, slušaš šum mora i huk vetra, gledaš u plavo i zeleno. i sve je drugo besmisleno.

posle 11 dana vratih se. u tzv. stvarnost. a kad zatvorim oči vidim talase. i plavo. i svetlost!

bitnije stvari vidim zatvorenih očiju.

zato, kad ih otvorim,  kad god mogu,  biram šta ću da gledam:

  • film “snowden” olivera stona. i slušanje muzike petera gabriela!
  • u novom “original magazinu”  čitam tekst koji je jelena đoković napisala. lep, topao i pametan putopis o ekvadoru.
  • a ovih dana ću sebi na dar da kupim “praznik beznačajnosti” milana kundere. i nadam se da to nije njegova tačka…
  • ako voliš edwarda hoppera pogledaj i ti ovaj film:

 

  • ako imaš dobar ukus za umenost i voliš nakit obrati pažnju na ovo:

moja omiljena georgia o’keeffe nosila je njegov nakit i volela njegove kinetičke skulpture. i imala ih u svom lepom domu u novom meksiku. on je alexander calder.

“i wish people were all trees and i think i could enjoy them then.” (georgia o’keeffe)

georgia o’ keeffe  i broš koji je dizajnirao njen prijatelj alexander calder

georgia o’keeffe u svom domu ghost ranch i skulptura alexandera caldera

nakit koji je calder dizajnirao

 

alexander calder, 1954

i tako, lepota je u oku posmatrača…

erich fromm nam je u “umeću življenja” skrenuo pažnju da izbegavamo društvo trivijalnih ljudi.

sebi želim da posetim plažu kad god mogu, da se okružim lepim stvarima i dobrim, kreativnim i mudrim ljudima. i  sve ružno i zlo da me izbegava i da ja izbegavam u širokom luku.

čovek ne bi trebalo  da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih uveri kako je slep. (erich fromm)

ovih dana moji omiljeni kreatori yohji yamamoto i rei kawakubo imaju rođendane. on je napunio 73 godine (3. oktobra), a ona (danas) 74. i nakon nedavno završenog paris fashion week-a konstatujem da su njih dvoje i dalje najmlađi kreatori na svetu.

 

…“One may have such yearnings at any age, and Kawakubo was into her thirties when she met the love of her youth, Yohji Yamamoto. There was something pharaonic about their glamour as a couple, that of two regal and feline siblings with a priestly...

 

fashion + rebel rebel

On Luba: jacket, skirt and belt made of cotton, all - Yulia Yefimtchuk +. On Martha Cotton Dress, Yulia Yefimtchuk +:

http://www.yuliayefimtchuk.com

ovo je bila ljubav na prvi pogled. a nizak dan. energetski nizak. i onda na izmaku snage i elana videh ovu fotografiju gore… yulia yefimtchuk! i vidim sebe kako nosim te lepe nosive stvari koje stvara. jedan dan levi model, drugi dan desni. onda ovi modeli dole. svi! gore, dole, levo, desno. uvek levo. (“ko to tamo korača desnom?“) volim njeno igranje sovjetskim simbolima, volim njenu naklonost minimalizmu, respekt za sovjetsku avangardu, pa još kada sam videla ko su joj omiljeni dizajneri: rei kawakubo i yohji yamamoto !!! a svi ti lepi ћирилични natpisi za juliju nisu tek dekorativne parole iz sovjetske ere, ona u tim porukama vidi, bez трунке ironije, važne i lepe timeless poruke svetu, svetu koji kao da polako sve to zaboravlja, gubi iz vida: mir svetu! rad! svaki dan život živeti sve radosnije

a šta ti misliš o ovim porukama?

p.s. reči  za “mir” i “svet” u ruskom su homonimi i pišu se identično: “мир”…

ovo je ona:

njene kolekcije se traže od amerike do kine.

Yulia Yefimtchuk:

na njenom sajtu piše ovako i sve je tačno:

YULIA YEFIMTCHUK+ IS AN INDEPENDENT, UNCONVENTIONAL FASHION BRAND OF WOMENSWEAR AND UNISEX CLOTHES WITH A STRONG CUT, MINIMALISTIC ELEMENTS OF UNIFORM AND WORKWEAR WITH A BOLD MESSAGE
MAIN COLOURS: BLACK AS A SYMBOL OF CONFIDENCE AND FORCE; RED – LOVE, HAPPINESS AND JOY; WHITE – PEACE

Yulia Yefimtchuk+ : show:

y u l i a   y e f i m t c h u k +

your silhouettes are always very terse and almost combative. what do they say about a woman’s body?
the female body is very sensitive and i want to protect it. i really don’t like the idea of showing sexuality; i think that’s vulgar. i prefer to keep the body’s sexuality hidden, where you can only see it through the burning in a person’s eyes, by the strong silhouette of their clothes. by creating these kinds of clothes, i’m trying to show a woman’s interesting inner world. (yulia yefimtchuk+ for i-d.vice.com)

zbog ovoga je p o s e b n o volim. volela bih da to vidi yohji yamamoto. još jedna sličnost između njih…

“the designer lives and works in kiev, ukraine’s capital. she finished her degree in fashion at the state university of decorative and applied art and design in kiev in 2009. in 2014, she presented her collection to an international audience as a finalist at the hyères festivals. she didn’t end up taking home the main prize, but jurors carol lim and humberto leon summarily created their own prize for her and ordered her collection for opening ceremony. and that – i’ll venture to say – is much more valuable than any already existing prize”, – . writes journalist lisa riehl about yulia yefimtchuk

how political can fashion be?

politics is everywhere, even love is political, and fashion and art are always political. fashion is connected to politics because politics impacts the systems we live within.  (yulia yefimtchuk)

fashion is…
yulia: history.
fashion is not…
yulia: commerce. (style mag.net)

photo by brianne wills 

 

 

can you describe the image of women you are referring to?

an ordinary woman. girls who are not afraid of self expression.

S/S 15 YULIA YEFIMTCHUK+:

Мир опять цветами оброс,
у мира весенний вид.
И вновь встает
нерешенный вопрос –
о женщинах
и о любви.
В. Маяковский

uticaju: rodchenko, mayakovsky, malevich, banksy…

Ю Л И Я   Е Ф И М Ч У К +

anndemeulemeesterfanclub Tumblr Image about #yuliayefimtchuk - 4.10.2015

marina abramović nosi njene modele

deadhypepropaganda Tumblr Image about #yuliayefimtchuk - 24.9.2014

yulia yefimtchuk: i like this clash of innocence and militant politics. i am from a generation that wore soviet school uniform. at school, i found it wild, but i liked the black aprons a lot. i also remember getting excited about school photos of my parents who were soviet pioneers. i liked the style of uniform and concept.

‘it was a revolution. it was poetry.
the poetry and revolution united as a whole in my mind’.

mayakovsky‘s memoirs [1922]

(only) imagination will take you everywhere

od onoga što ne postoji često je više koristi i zadovoljstva nego od onoga što postoji. kao npr. od ove naše stvarnosti. u mojoj glavi postoji toliko upornih partibrejkera, ali i toliko još upornijih partijanera, maštovitijih i od praznika u rimu i crno-belog bala pod maskama koji je truman capote priredio 28. novembra 1966. (a ja se rodila dva dana kasnije) u plaza hotelu u njujorku. sama sam ih negovala, zalivala i prehranjivala.  na testovima tzv. opšte kulture za prijeme na ovdašnje fakultete trebalo bi kao kriterijum kvalitetnog odabira budućih akademaca uzeti stepen nezagađenosti stvarnim svetom oko sebe, koliko truda budući student je uložio da se distancira, uzdigne od  svakodnevne epidemije gluposti. koliki mu je stepen neobaveštenosti o budalaštinama i bespotrebnostima. da li je bacio tv (ne radio!) kroz prozor. pogledati mu istoriju prolazaka kroz internet mrežu. veruje li da ima života pre smrti… koliko mu je nivo imaginacije. o čemu sanja… zna li onu ajnštajnovu da će te logika odvesti od tače a do tačke b, a mašta… a onda stvara svoju realnost. pa, postane  realan i zahteva neMoguće…

candice bergen holding her white bunny mask / photo by  elliott erwitt

 

ovaj čovek ima 73 godine i sanja svaki dan. sanjaš, sanjaš, sanjaš i onda stvaraš sve što tvoja duša ište… tako zavoliš svet. ( danas sam prvi put čula i zaljubila se u ovu stvar: zaljubila sam se. detour. na jednom mestu kaže:”mijenja me, zaljubila sam se zaljubila sam se u sebe”, neophodan preduslov za zavoleti svet…)  a tako svet postaje i lepši i bolji. pošto sanja, yohji yamamoto je jedan od malobrojnih koji zna. od onih koji menjaju sve(t). pogledaj kako priča, kako se osmehuje…

 

prva tragedija: opšte obrazovanje, obavezno i pogrešno, koje nas sve gura u istu arenu, u kojoj sve hoćemo da postignemo po svaku cenu. po toj areni tumaramo kao neka čudna i mračna vojska, naoružana pištoljima i gvozdenim šipkama. odatle ona, prva klasična podela, po kojoj treba „biti uz slabije“. ali, ja kažem da su, na neki način, svi slabi, zato što je svako žrtva. i svako je kriv, zato što je spreman da se upusti u tu ubilačku igru posedovanja. naučeni smo da imamo, posedujemo i uništavamo. (pier paolo pasolini)

 

pasolini & anna magnani u veneciji 1962.

maria callas & p.p. pasolini 1969.

a ovogodišnji filmski festival u veneciji bići prava gozba, wim wenders, terrence malick, paolo sorrentino … e, buduće akademske građane valjalo bi, ipak, propitati šta su propratili od tih remek-dela. sad idem da gledam na rtv 1 “melanholiju“. kad već nisam bacila tv kroz prozor, barem nešto dobro da vidim tamo.

i još ovo. jer njegove reči znače. i onda kada jeziku, rečima, kaže: adieu… jasno je, ne znam koga od ovih ljudi pomenutih u postu više volim… godarda, pasolinija, yamamota, malicka…

plamenorečiti

znaš, sutra je dan rođenja vladimira majakovskog (19. jul 1893-14. аpril 1930.).  njega koji je glasno udario šamar javnom ukusu. a onda podviknuo i nebu: “ehej! nebo! skini kapu! ja dolazim!i otišao mu.

od gruzije do neba…

а u autobiografiji mlad, junoša, zapisao:

nikada nisam imao odela. imao sam dve bluze najodvratnijeg izgleda. oprobani način — doterivanje pomoću kravate. nema no­vaca. uzmem od sestre komad žute trake. zavežem je. urnebes. znači, kravata je najupadljivija i najlepša stvar kod čoveka. očevidno — što veća kravata, to veći urnebes. a pošto su razmere kravate ograni­čene, dovijam se: sašijem košulju-kravatu, odnosno kravatu-košulju.

utisak neodoljiv.

majakovski + comme des garcons men’s beauty spring 2016

išaranih lica i čudno obučenih, s rotkvicama u reverima i drvenim kašikama umesto maramice u gornjem džepu kaputa. šetali su oni “plamenorečiti“, po moskvi i petrogradu, ‘jedva lavirajući između istine, lepote i policije’(majakovski), raznosili svoju veru u poeziju i avijaciju po uspavanim ruskim prostorima.prožeti gađanjem prema postojećem, svoj protest su utopili u egzaltirano prihvatanje revolucije.” (nana bogdanović: futurizam marinetija i majakovskog, prosveta, beograd, 1963)

 

андрей шемшурин, давид бурлюк, владимир маяковский. 1914, москва. © государственный музей в.в. маяковского, москва

išarana lica… yohji yamamoto ss 2016

 

plitka filozofija na dubokim mestima

majakovski

postaću ne tolstoj,
no nešto mnogo gore,
jedem,
pišem,
i ludim od toplog svoda.
ko još nije filozofirao nad morem?
voda.
ko vrag ljut beše
okean prošlo veče,
danas –
golubica na jajima,
pun smirenja.
kolika razlika!
sve teče…
sve se menja.
a ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
samo kod stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
i to nepravedno.
crknuta riba usamljena sred vode.
ko slomljena krilca –
peraja trag.
i pliva tako, i ode vragu.
u susret trom, fokinog tela,
brod iz meksika,
a mi – tamo sada.
drukčije i ne može.
podela rada.
kažu – kit.
može biti.
vrsta ribljeg bednog –
trostrukog obima.
samo kod demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
godine – galebi.
poređaju se i u more se zariju
kljukajući se ribom nemilice.
pa se sakriju.
u samoj stvari, gde su te ptice?
ja sam se rodio, sisao isprva
živeo, radio, i starost ce doći…
evo, i život kao azorska ostrva
će proći.

 

 владимир маяковский & алекса́ндр миха́йлович ро́дченко

srećan ti rođendan, majakovski!!!